Život na margini istorije

Ruža Ćirković VAN DEN BRUK I MINELI: Često mi na pamet pada bivši holandski ministar inostranih poslova Hans van den Bruk. Kad je, mislim poslednji put, bio u Beogradu sa Beogradskog aerodroma nam je odaslao poslednju poruku (pred gašenje svetla): teško narodu koji ovakvi vode. Još češće mi na pamet pada scena iz filma „Kabare“(htela sam da napišem sjajnog, ali ko sam ja da jednom takvom filmu priznam da je sjajan), kad Lajza Mineli praktikuje jednu od svojih omiljenih disciplina: dok joj iznad glave tutnji voz, koliko je grlo nosi vrišti pod nekim berlinskim podvožnjakom. Iz Beča je javljeno da će, nezadovoljan Ahtisarijevim planom za Kosovo, demonstracije prirediti lider albanskog pokreta „Samoopredeljenje“ Albin Kurti (to je onaj kome je svojevremeno u Beogradu dodeljena nagrada za toleranciju, a nedavno je zahtevao bojkot proizvoda iz Srbije na Kosovu, kome je Srbija prvi uvozni partner), iz Pariza je javljeno da će tamo, nezadovoljan Ahtisarijevim planom, demonstracije organizovati lider „Pokreta Srba Evrope“ Zoran Milinković, koji je ovde pokretao neke i medijske poslove, pa nestao. Samo je narod u Srbiji ostao mrtav ladan i mrtav pribran i na međunarodni glas Martija Ahtisarija i na ruski glas Sergeja Lavrova. Neko mora da ostane trezven, inače bi narodu sada pomogao jedino recept Lajze Mineli. Sa Van den Brukovim obrazloženjem.
Dok „teško narodu koje ovakvi vode“ – političari mlate praznu slamu, analitičari se, u pet sekundi posle 12, preganjaju oko toga mogu li nam neke političke i poslovne veze u svetu pomoći u beznadežnom spasavanju onog što se spasti ne može i ako mogu, imamo li takvih veza. Tako Jovo Bakić kaže da „Rusija igra svoju političku igru i ona ne zavisi od ponašanja naših političara“, a beznadežno optimističan Dušan Janjić ne odustaje: „Prosto je nemoguće da ako stigne dve milijarde dolara investicija iz SAD, i ako ovde rade tri najjače multinacionalne kompanije američkog porekla, to nije iskorišćeno“. Ali ako nama te veze ne mogu pomoći, njima mogu odmoći, misli Čedomir Antić. On, doduše za krajnji slučaj nepovoljne presude pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, smatra da Srbija može da zapreti kako će „iskoristiti svaku poslovnu i političku vezu u svetu da zaustavi kažnjavanje našeg naroda i države“. I pored „Blicove“ liste sa koje sve pršti od moći, ovde se postavlja ozbiljno pitanje imamo li mi bilo koga ko nešto znači u svetskoj politici ili ekonomiji. Ili da do njegovog mišljenja drži javnost bilo koje zemlje. A da je spreman da javno prizna blisku vezu sa nama i stane nam u zaštitu. Ozbiljno se spremam da to proverim, ali sva je prilika da nemamo. Neću ni da spominjem kakvu dreku u susedstvu izaziva i samo najava namere naših najmoćnijih da će neki svoj dinar da investiraju tamo. Takav ugled.
RUMUNSKA RUKA: Dok tako preko naših glava teče teška istorija, mimo naše pameti protiče tužan život na koji niko ne obraća pažnju. Da je pameti, to bi bila vest dana sad, da sutra ne bude kasno. Sramežljivo, da ne ometaju zabrinute mislioce bez misli, novine su gotovo na marginama zabeležile kako je direktor naše Nacionalne službe zapošljavanja Radovan Ristanović saopštio kako je Rumuniji, čiji su građani koliko juče po ovdašnjim ulicama prodavali gaće, a sad ima stopu nezaposlenosti oko sedam odsto, potrebna radna snaga i da je rada da primi nekog od onih oko milion naših bez posla. Ristanović nije rekao ili barem nije zabeleženo šta bi naši tamo radili. Gaće ne bi prodavali sigurno. Ili barem ne bi naše. Rumuni sad sigurno proizvode, kao i ranije, jevtinije, kao sada, bolje. Pa mi tu sada pade na pamet, kako je ono kad smo tek počeli da javno zapetljavamo kosovski problem, jednu fabriku u Kragujevcu posetio tadašnji savezni premijer Branko Mikulić. I po tadašnjem običaju priča s radnicima, kako žena, kako deca i kolika im je plata. A jedan koji se plasirao u televizijske vesti, na premijerovu primedbu kako mu je plata mala kaže: ma nije važno predsedniče, nekako će se na kraj izaći, samo da ovo sa Kosovom bude u redu. Gledam juče poslednje od mnogih istraživanja, palo Kosovo na peto mesto. Mnogo male plate, ne može se na kraj izaći. Naročito ako ih uopšte nemaš.
BRISELSKA VEZA: I dok tako iznad naših glava teče teška istorija, van naše pameti teče na momente i smešan život. Pošto je svoju ustavom poljuljanu poziciju stabilizovao, guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić se baš osilio i naljutio generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije Veroljuba Dugalića. Koliko znam, obojica su poreklom iz G17 plus. Toliko se Jelašić osilio da je Dugaliću praktično ukrao ideju o zaštiti klijenata poslovnih banaka. Pošto je obavešten da se Udruženje banaka mesecima sprema da donese bankarski kodeks, kojim bi bio uređen odnos banke-klijenti, pa čak i da imenuje bankarskog ombudsmana, Jelašić, po javnom prigovoru Dugalića, preko noći pretvara NBS u socijalnu ustanovu i uvodi Centar za zaštitu korisnika finansijskih usluga iza čega, po mišljenju Dugalića, stoji potreba centralne banke da sve kontroliše, a kad god joj se pruži prilika i kažnjava. Malo mi je, doduše, nejasno kako bi to banke od sebe samih zaštitile svoje klijente, a pogotovo mi nije jasno kad se setim Dafiment i drugih sličnih banaka. Niko se tad nije setio Udruženja banaka, a pred Anketnim odborom Narodne skupštine prodefilovali su svi tada poznati guverneri.
Po finansijskoj čaršiji kruži priča da je Jelašić, pre nego što se Demokratska stranka zaklela da ga iz principa neće pomerati s guvernerskog mesta do isteka mandata, još jednom izmenom pravilnika o sistematizaciji radnih mesta za sebe otvorio mesto predstavnika NBS u Briselu. Pa, neka sad ide Dugalić.