– Prosečna penzija u Srbiji sada iznosi 53 odsto prosečne plate. Iz budžeta se za pokriće i takvih penzija izdvaja pet do šest odsto BDP što je izuzetno visok procenat. Po standardima Međunarodne organizacije rada prosečna penzija ne bi smela da bude niža od 40 odsto prosečne plate. To je trenutno u vašem društvu neprihvatljivo. Sve dok se ne stvore uslovi u kojima sredstva iz budžeta neće pokrivati tako veliki deficit u penzionom fondu obaveznog osiguranja, teško je razmišljati o uvođenju obaveznog privatnog osiguranja, objašnjava Anita Švarc, vodeći ekonomista Svetske banke za reformu penzijskog sistema u Evropi i centralnoj Aziji.
Prema njenim rečima, iskustvo zemalja koje su prošle kroz proces tranzicije govori da su postojeći doprinosi za obavezno penzijsko osiguranje obično dosta visoki tako da bi njihovo povećanje, radi formiranja i drugog penzijskog stuba, bilo neracionalno. S druge strane, deljenje postojećih doprinosa na obavezno državno i obavezno privatno osiguranje umanjilo bi visinu državnih penzija. Drugim rečima, bar još deceniju i po, spas za mlađe zaposlene građane Srbije biće uplaćivanje doprinosa u dobrovoljne penzijske fondove, kako bi što lagodnije dočekali penziju. Jer, sigurno je da samo uz penziju obaveznih penzijskih fondova neće moći da računaju na bezbrižnu starost.

Hrvatski penzijski fondovi

– Kada na 2,5 zaposlenih dolazi pet penzionera jasno je da postojeći sistem obaveznog osiguranja ne može da funkcioniše kao u demografski mladim zemljama gde na 10 zaposlenih dolazi jedan penzioner. U Hrvatskoj postoji četiri društva za upravljanje obaveznim penzijskim fondovima, čiji su osnivači uglavnom banke i osiguravajuća društva. Fondovi su počeli da rade u maju 2002. godine i u drugom stubu sada ima 2,7 milijardi evra. Od početka rada fondovi su ostvarili profit od 55 do 56 odsto. Inače, svaki četvrti zaposleni iz drugog stuba uplaćuje i dobrovoljno penzijsko osiguranje, objašnjava Eduard Radetić, rukovodilac HANFA, agencije koja nadzire rad investicionih i penzijskih fondova u Hrvatskoj.

Za razliku od svojih sunarodnika dvadesetpetogodišnjacima koji imaju sreće da su i zaposleni, smeši se vedrija budućnost. Naime, oni već sada imaju šansu da kroz privatne penzijske fondove štede shodno svojim željama i materijalnim mogućnostima. U toj nameri mogu da im pomognu i poslodavci ako im, uz obavezne doprinose za penzijsko osiguranje, svakog meseca uplaćuju određena sredstva na njihove lične račune u dobrovoljnim fondovima. Ali, ako se ostvare prognoze eksperata SB i Srbija odluči, kao većina zemalja u Evropi, da dozvoli osnivanje privatnih obaveznih penzijskih fondova, budući penzioneri moći će da računaju i na taj deo penzionerskog kolača. Od toga koliki doprinosi budu uplaćivani u taj fond, odnosno na njihov lični račun, zavisiće visina penzije. Princip korišćenja prikupljenih sredstava je, inače, isti kao i kod dobrovoljnih penzijskih fondova. To znači da će moći da računaju na isplatu svog novca odjednom ili da, po dogovoru sa penzijskim fondom, primaju mesečnu nadoknadu određen niz godina ili doživotno. Naravno, i drugi i treći stub dobrovoljnih penzijskih fondova rade na principu fondova, što znači da prikupljena sredstva ulažu na finansijskom tržištu, pod strogim nadzorom države, a ulagači očekuju pristojne prinose na ta sredstva.
– Za vladu svake zemlje poslovanje penzijskih fondova je mnogo veća odgovornost nego kad je reč o štednji građana u bankama, i zato je potrebno i vreme da bi se određene institucije i sistem razvio. Od deset novih članica EU, drugi stub u svoj penzijski sistem uvelo je sedam zemalja. Rumunija će to uraditi iduće godine. Zanimljivo je, međutim, da je mali broj centralnoevropskih zemalja u potpunosti prešao na ovaj sistem jer je on vrlo skup, ali su, recimo, Makedonija i Hrvatska, iako su samo kandidati za ulazak u EU, to uradile, samo su efekti različiti. Ono što se u Hrvatskoj pokazalo opravdanim, u Makedoniji nije dalo očekivane rezultate upravo zbog neadekvatnih institucija i niskog standarda – ističe Aneta Švarc.
U nastojanju da što više zaposlenih okrenu ka drugom stubu, različite zemlje su sprovodile različite reforme prvog stuba penzijskog osiguranja. Bugarska je propisala stopu doprinosa za obavezno osiguranje od 18 odsto, da stopa za obavezno privatno osiguranje iznosi pet odsto. Tu obavezu plaćaju i poslodavci i zaposleni i to se odnosi na zaposlene mlađe od 42 godine. U Hrvatskoj su te stope 15 i pet odsto i to za mlađe od 40 godina, za one između 40 i 50 godina doprinosi koji se uplaćuju u drugi stub nisu obavezni, a za one starije od 50 godina nisu predviđeni doprinosi. Za sve Estonce starije od 20 godina važi obavezno uplaćivanje stope doprinosa od 25 odsto za prvi i šest odsto za drugi obavezni penzijski fond, ali ako se uplaćuje samo za prvi stub stopa je 29 odsto. Mađarska ima nešto niže stope doprinosa i one iznose za prvi stub 17,5, a za drugi osam odsto, pri čemu je takva obaveza propisana za sve koji se sada zapošljavaju, a za sve ostale je na dobrovoljnoj bazi.
Iako Kazahstan svim penzionerima posle navršenih 65 godina života, iz budžeta isplaćuje iste penzije nema klasični sistem doprinosa, ipak se 10 odsto zarada uplaćuje u drugi stub i to bez obzira na starosnu granicu. U Letoniji je stopa doprinosa za prvi stub 12, a za drugi šest odsto i obavezna je za sve mlađe od 30 godina, a dobrovoljna za one između 30 i 50 godina. Uz obavezne penzije u Litvaniji, utvrđene su i dve stope doprinosa – od 20,5 odsto za državni i 5,5 odsto za privatni obavezni fond, pri čemu princip dobrovoljnosti važi za sve. Mladi Makedonci koji tek počinju da rade mogu da računaju na oba doprinosa, ali je za prvi stup stopa doprinosa 13,78 a za drugi – 7,42 odsto, dok je u Poljskoj za sve početnike obavezna uplata 12,22 odsto u prvi i 7,3 odsto u drugi fond. Uplata u obavezni privatni fond za Poljake stare između 30 i 50 godina je na dobrovoljnoj osnovi.
Rumunija planira da startuje sa obaveznim doprinosom za prvi stup od 27,75 odsto, dok bi stopa doprinosa za obavezni privatni fond iznosila dva odsto, s tim što bi za osam godina prva stopa bila svedena na 23,75 a druga povećana na šest odsto. Obe stope će, inače, biti obavezne za sve starije od 20 godina. Slovačka ima obaveznu stopu za prvi stub 19,75 a za drugi devet odsto i one važe za sve novozaposlene. Interesantan je i primer Rusije koja ima sistem takozvanog nacionalnog računa, što znači da vlada registruje svaki pojedinačni doprinos koji na kraju godine povećava uglavnom u skladu sa rastom plata. U Rusiji se stope doprinosa kreću u rasponu između osam i 14 odsto i zavise od godina staža i visine plate, plus dva odsto za mlađe od 35 godina i šest odsto za one između 35 i 50 godina koji se uplaćuju u drugi stub. Oba ta doprinosa su obavezna za sve zaposlene mlađe od 50 godina.
Iskustvo pokazuje da je tamo gde postoje sva tri stuba penzijskog osiguranja, treći stub manje razvijen. U Hrvatskoj, recimo, u dobrovoljne penzijske fondove uplaćuju tek oko 12,6 odsto zaposlenih. Na regionalnom nivou taj procenat se kreće između 20 i 30 odsto. Tamo gde drugog stuba nema, interesovanje za treći je znatno veće. Najbolji primer za to su Slovenija, a naročito Češka koja je posebno zanimljiva jer tamo vlada svakom zaposlenom koji u dobrovoljno penzijsko osiguranje uloži 100 kruna daje stimulans od 50, ako pojedinac uplaćuje 500 kuna onda vlada izdvaja 150. Osim toga, na uplatu od 500 do 1.500 kruna u penzijski fond ne plaća se porez.
Da ti stimulansi nisu mali, svedoči podatak da je recimo 500 kruna ravno osam odsto prosečnog ličnog dohotka. Zboga takve stimulativne državne politike 60 odsto Čeha, i to uglavnom onih starijih, danas ulaže u treći penzijski stub.