Čekić za Jadar 1Foto: Luca Marziale Danas

Teško je izbrisati tu sliku iz glave: Mladić s polunavučenom maskom na licu zamahuje čekićem ka drugom čoveku, koji ispruženim šakama pokušava da zaštiti glavu od dolazećeg udarca.

Gadno zlo se ne dešava u Jasenovcu gde su Ustaše ubijale Srbe takvim udarcima maljem u lobanju, već prekjuče u Šapcu, pored bagera kojim je vozač pokušao da prođe kroz ljude okupljene u protestu protiv Rio Tinta i izmenjenog zakona o eksproprijaciji.

Heroj s crnim čekićem u zamahnutoj desnici nije bio jedini na braniku građanskih sloboda koje su eko-aktivisti tako brutalno hteli narušiti svojim golorukim okupljanjem na šabačkom putu. Tu su bili i drugi slični momci, svaki za dom spreman, jedni sa identičnim crnim čekićima, drugi s novim golim motkama, mahom pod kapuljačama da im majke ne vide čojstvo, a očevi junaštvo.

U njihovoj prethodnici policajci, uvek tu za nas, da žene guraju preko bankina i na vreme se povuku, puštajući motkaše da odrade svoj batinaški posao, njima iza leđa gde ih, eto, ne vide.

Takva nam je bila ova subota, a takve će nam biti još i mnoge subote, u Srbiji u kojoj je vlast odlučila da nas sve nauči da protest protiv nje znači da će vas žandarmi tući polumrtvog na asfaltu, šutnuti s bicikla, vući po ulici, premlatiti dok sedite na klupi u parku, zavući vam ruku među noge ako ste žensko i srušiti vas na zemlju pored puta i da neće gledati dok vas nova klasa partijskog jugenda bije alatom za zakivanje eksera i drškama za ašov.

Veličanstvena je bila ova subota u kojoj je SNS okupio toliko hiljada ljudi u beogradskoj korona areni, i unutra uterao jedan drugi bager, simbol gnoju one rane što im curi od 5. oktobra.

Zašto je predsednik SNS-a odlučio da svoj partijski skup uveliča nasiljem nad bundžijskim Šapčanima? Da li mu je Rio Tinto danas važan kao Beograd na vodi onomad kad se hrabra policija nije smela javiti na telefon u Savamali? Ili je prebijački pir bio samo ukras jednog lepog dana?

Na mirnom protestu protiv jednog rudarskog projekta za silom nije bilo objektivne potrebe. Tako je nasilje bila voljna odluka, unapred doneta i isplanirana, sa dogovorenim redosledom policijskog okupljanja i povlačenja, sa izabranim grupama siledžija, kupljenim oruđem za predviđene napade i rešenom logistikom.

SNS je dakle hteo da na dan svojih velikih izbora ima batine na ulicama. Kao znak svoje moći, ali ne velike državne, sputavajuće moći, nego sitne, uličarske, nesputane.

Rudnik litijuma tu je možda stvarno samo rekvizit. Ali, čak i tako, stvar se ne može izbeći. Odlučivši da od sebe načini Rio Tintovu pesnicu, da silom uguši protest protiv iskopavanja u Jadru koje ova kompanija namerava da pokrene, vlast je Rio Tinto stavila pred moralni izbor: Ili da osudi nasilje naoko počinjeno u njenu korist ili da pusti da nam njeno ćutanje sve kaže. Ovo nije stvar u kojoj se može biti nezainteresovan i ostati neutralan.

Dakle, šta će biti?