Između ostalog, i zato što u onome što se desilo ustvari nije bilo ničeg kopernikanskog. Štaviše, sve je bilo potpuno očekivano.

To da državna kompanija potroši nekoliko puta više novca za firmu brata partijskog funkcionera nego što zvanične brojke o veličini te firme pokazuju da ona vredi, pa i to da posle kupovine, te zvanične brojke preko noći budu podignute tako da cena može da se pravda – sve to nikog u Srbiji nije iznenadilo. Primoravanje dobrostojećih državnih kompanija da novac troše na bliske prijatelje partije na vlasti, da sponzorišu omiljene klubove, da zapošljavaju rodbinu i prijatelje i tendere kroje po željenim merama, sve je to već viđeno.

Iznenađenje je bilo ono što je usledilo. Dok smo svi mislili da je bivši vlasnik Kopernikusa za svojih 50.000 korisnika (koji će se magično pretvoriti u 150.000 korisnika odmah posle prodaje) dobio skoro 200 miliona evra da bi ih podelio sa prijateljima koji su mu tu prodaju omogućili, iza zavese se odvijala potpuno druga operacija. Vlasnik čije je ime potpuno nebitno, jer on nije ništa drugo do običan instrument u ovoj stvari, odmah je uzeo dobijeni novac i kupio dve televizije sa nacionalnom frekvencijom – Prvu i O2. A to je već bio toliko neočekivan rasplet da se bez preteranog natezanja stvarno može nazvati kopernikanskim.

Sve je bilo unapred smišljeno. I prodaja Kopernikusa i kupovina televizija. Telekom, koji bi zakonski teško mogao da sam kupi ove televizije ovako je eliminisao konkurenta u vidu SBB-a, ali što je još bitnije, sprečio je da dve nacionalne frekvencije dobije kuća koja politički ni na koji način ne zavisi od ove vlasti, a koja je preko N1 televizije pokazala da nije spremna da se odrekne nezavisne uređivačke politike zarad blagonaklonosti države. Odluka da se potroši 180 miliona evra da se izbriše takva pretnja sigurno je bila jedna od najlakših.

Ali, ono što još više iznenađuje od samog preokreta u priči oko Kopernikusa je bezobzirnost kojom je cela stvar sprovedena. Vlast uopšte ne krije da su dve transakcije vezane. Prva i O2 su kupljene samo nekoliko dana pošto je vlasniku Kopernikusa legao novac od prodaje. To znači da su sa Antena grupom pregovori o prodaji televizija vođeni paralelno sa dogovaranjem prodaje Kopernikusa Telekomu. Čitav trojni dogovor je sinhronizovan i zatim je plan odmah izveden. Vlast se nije potrudila čak ni da prividno skrije vezu. To što država nije smatrala za potrebno da ostavi dovoljno vremena između prodaje Kopernikusa i kupovine televizija da se makar može fingirati da su pregovori počeli posle prodaje, govori o njenoj potpunoj uverenosti u sigurnost svoje pozicije.

A tu je još jedna stvar. Kopernikus je bio u većinskom vlasništvu poljskog investicionog fonda, koji je za taj udeo pre samo 2,5 godine navodno platio 100 miliona evra. To znači ili da je sada taj isti fond prodao svoj udeo Telekomu sa gubitkom ili da je domaći suvlasnik Kopernikusa dao lažne podatke u intervjuu Danasu o tome po kojoj ceni je prodao većinski udeo. U oba slučaja, pitanje je – zašto?