Srbija, sama protiv svih 1

Srbija koja nije članica dobiće tek jedan mali deo (koji nama doduše dosta znači), ali da jeste članica dobijala bi nekih milijardu i 300 miliona evra svake godine.

To je otprilike iznos našeg paketa pomoći privredi u doba korone za koji smo se ozbiljno zadužili i koji će zahtevati strogu samokontrolu u narednim godinama da bismo taj dug vratili.

Nama je bilo neophodno da uradimo šta smo uradili, ali da smo deo evropskog bloka, o  ekonomskoj ceni korone ne bismo morali ni izbliza toliko da brinemo koliko moramo danas.

Problem Srbije, koji je u korenu uzroka tome što danas nismo u EU, zapravo je naše neprestano lutanje od nemila do nedraga.

Od Brisela do Moskve, od Vašingtona do Pekinga. Srbija, naime, hoće da bude dobra sa svima, ali u isto vreme neće da bude dobra ni sa kim. Niti je deo „zapadnog bloka“, niti „istočnog“.

Na geopolitičkoj mapi stoji potpuno sama, bez ikog da joj uvek pruži ruku kad posustane na putu i bez ikog da joj bude zaleđina kad joj se neko nađe na putu.

Za zemlju poput naše – malu, nerazvijenu, sa istorijom ratova i komšijskih sukoba, s teritorijom koja i jeste i nije naša i vlašću koja ne zna ni kud bi, a još manje kako bi – to je uistinu nezavidna pozicija.

S jedne strane, mi bismo u Uniju. Ali, ako može bez uslova koje Brisel postavlja. A opet, mi bismo i sa Rusijom. Ali opet, ako možemo da u isto vreme optužimo Moskvu da nam ruši državu.

Mi hoćemo sve: i Čedu i Jelenu Milić i Šešelja i Bajatovića. I da poštujemo teritorijalni integritet Ukrajine i da pozdravljamo vraćanje Krima pod okrilje Rusije. I zašto nam, pobogu, onda ne ide kako smo zamislili?

Sve dok Srbija bude stajala sama i dezorijentisana, podeljena i hermetizovana, učaurena u svojim strahovima i svojim ozlojeđenostima, naš napredak će biti baš ovakav kakav je bio do sada.

A takva će biti i naša ekonomija. Sada, kad je kovid udario po svima jednako, više je nego ikad jasno koliko je maloj zemlji teško da bude sama. Da, ni ta EU nije savršena. Da, i tamo su jedni drugima „otimali“ respiratore.

Da, i tamo siromašni hoće da uzmu, a bogati neće da daju. Da, i tamo su jedni „vredni i štedljivi“, a drugi „lenji i rasipni“.

Da, članstvo u EU ne briše ni nacionalne identitete ni nacionalne interese. Ali takođe – da, kad je opasnost postala dovoljno ozbiljna, ti i takvi su uspeli da sve to ostave po strani, da zbiju redove i zajedno krenu napred.

Možda samo do prve prilike da se jedinstvo opet raspadne. Ali do tada će oluja odavno proći. A šta ćemo mi?