A šta smo mi njima radili? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Nenad Čanak je uskomešao srpsku javnost time što je – otišao na Kosovo.

Ne dogodine na Fejsbuku, već prošle sedmice i automobilom.

Susreo se sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem, pravoslavnim monasima, kao i preživelim albanskim i srpskim žrtvama.

Toliko prosto, jednostavno i normalno, zar ne?

Kad je zatim počeo da obilazi i režimske televizije, govorio je o svom iskustvu u Prizrenu, Đakovici, Dečanima i Gazimestanu, te o ratnim zločinima na Kosovu.

I bilo je gotovo dirljivo gledati voditeljke i voditelje u stanju šoka, panike i mentalnog zabezeka. Kako se usuđuje? Otkud sad ovo? Svi su činili zločine! A šta su oni nama radili? Kosovo je Srbija!

Međutim, lukavi Čanak nije pripisao etničku etiketu zločinima o kojima je govorio, poentirajući jednim: A kako vi uopšte znate da govorim o srpskim zločinima nad Albancima?

Ipak, Čanak jeste progovorio o jednom konkretnom srpskom zločinu, a koji je relativno nepoznat našoj javnosti.

U pitanju je bio masakr u selu Meja, gde su srpske snage 1999. masovno streljale najmanje 377 (i 36 maloletnih) albanskih civila, a čija su tela zakopana u masovnoj grobnici kraj Beograda.

Nenad Čanak je time postao prvi srpski političar koji je posetio spomen-groblje u Meji, i simbolički je položio cveće na grob streljanoj sedmogodišnjoj albanskoj devojčici. A gestovi poput ovih su krajnje važni, zato što jedino oni zaista mogu da dovedu do – mira. Evo i kako i zašto.

Onaj prvi i ključni simbolički korak u postizanju kompromisa, sporazuma i mira jeste – priznanje tuđih svetih vrednosti (svetinja), odnosno tuđih žrtava.

O tome svedoče društveni naučnici poput Skota Atrana, npr. u radu Svete granice prilikom racionalnog rešavanja nasilnog političkog sukoba (2007).

I što je prvi ispit na kojem uporno padaju zvanična Srbija, kao i Kosovo, Hrvatska i međusobno zavađeni entiteti u Bosni i Hercegovini, govoreći jedino o svojim žrtvama i zločinima drugih, ili se sakrivajući iza mantre o žrtvama/zločinima na svim stranama.

Čega je bio svestan i Čanak, pa izjavljuje: „Kad budemo spremni da tuđi bol prepoznamo kao ljudski bol, onda možemo očekivati da i ljudi drugih nacionalnosti razumeju sve kroz šta prolaze naši sunarodnici.“ Dok izvrsno dodaje: „Sve majke na svetu plaču za svojom decom na istom jeziku.“

Priznanjem i (raz)govorom o tuđim žrtvama, neprijatelju ili tuđinu se pre svega priznaje ljudskost.

A što je posebno važno nakon decenija (stoleća?) diskriminacije i dehumanizacije kosovskih Albanaca kao građana drugog reda u jednom faktičkom aparthejdu. Priznanje ljudskosti albanskim žrtvama iz Srbije – i obrnuto! – mnogo je značajnije za istinsko sporazumevanje između Srba i Albanaca od tzv. priznanja Kosova, odnosno nekakvog formalnog Sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa.

Otuda je cvet na spomen-groblju u Meji toliko golemi korak od sedam milja ili pak iskorak unapred. Uostalom, prisetimo se Vilija Branta u Varšavskom getu. Kako ističe neurobiolog sa Stanforda Robert Sapolski (2017), upravo simbolički gestovi, činovi i ustupci igraju ogromnu ulogu u dostizanju mira.

Kao npr. na Bliskom istoku.

Kad su spomenuti naučnici (Atran i kolege) o ratu i miru ispitivali vođu Hamasa (Gazija Hamada) i izraelskog premijera (Benjamina Netanjahua), pa i obične Palestince i Izraelce na ulici, odgovori su bili iznenađujući.

Mahom simbolički, i u vezi sa svetim vrednostima. Između ostalog, za Palestince, Izrael je trebalo da se „Izvini i pokaje za tragediju našeg naroda iz 1948“.

A za Izraelce, „Da se iz palestinskih udžbenika izbace antisemitski sadržaji“. Izvinjenje? Pokajanje? Udžbenici za školarce? Da li ovakvi i slični gestovi dobre volje zaista stoje na putu miru na Bliskom istoku? Da, stoje. Zato što priznanje svetih simbola drugoga znači da drugome priznajemo – ljudskost. Da priznajemo sposobnost drugoga za nacionalni ponos i jedinstvo, zajedničku istoriju i tradiciju, kao što i priznanjem i obeležavanjem tuđih žrtava priznajemo njihov ljudski, neurobiološki kapacitet za tugu i bol.

Ili, posle decenija rata i neprijateljstva, Jordan je 1994. postao tek druga arapska zemlja koja potpisuje mirovni sporazum sa Izraelom.

Ali je put ka istinskom miru popločan godinu dana kasnije, nakon atentata na izraelskog premijera Jicaka Rabina.

Neverovatno, ali jordanski kralj Husein je bio došao na sahranu, sedeo u prvom redu, održao govor i izjavio saučešće porodici rečima: „Moja sestro, gospođo Lejo Rabin, moji prijatelji, nikad nisam pomislio da će doći ovaj trenutak, u kojem ću žaliti gubitak mog brata, kolege i prijatelja.“

Ovaj gest deluje simbolički kurtoazno, ali je potom usledio period nezapamćene saradnje između dve države.

Izraelske kompanije zapošljavaju hiljade Jordanaca, porasla je trgovinska i turistička razmena, pa čak i vojna i obaveštajna saradnja između država koje su ratovale do juče.

Slično je bilo i u Severnoj Irskoj.

Takođe nakon decenija sukoba, prekid vatre između IRA i unionista (1994) i mirovni Sporazum na Veliki petak (1998) u mnogome su podmazani – simboličkim gestovima, tj. priznanjem tuđih žrtava i svetih vrednosti.

Na primer, Sporazum je eksplicitno obuhvatao i ključne elemente o paradama i procesijama (litijama?) sa nacionalnim i verskim simbolima.

Do proboja u međusobnim odnosima dolazi tek nakon sledećeg gesta između premijera Pitera Robinsona i zamenika premijera Martina Makginisa.

Naime, Robinson je bio militantni protestant, a Makginis militantni katolik iz IRA.

Uprkos tome što su zajedno vodili Vladu Severne Irske, njih dvojica su upadljivo odbijali da se – rukuju.

I ovako beše sve do skandala u kojem je Robinsonova žena optužena za finansijske malverzacije u kojima je prilične pare strpala u džep – svog 19-godišnjeg ljubavnika!

Tek je tada irski katolik Makginis čuveno pružio ruku anglikanskom protestantu Robinsonu.

U jednom muški solidarnom i drugarskom jebiga gestu, u smislu saosećanja za svetu vrednost braka, pa i njegove lične žrtve kao – rogonje.

Najzad, slično je bilo i u Južnoj Africi. U zatvoru, Nelson Mandela je naučio afrikanerski jezik i izučavao njihovu kulturu, tj. kulturu one bele etničke grupe koja je i bila organizovala aparthejd.

Ušao je u pregovore sa afrikanerskim generalom Konstandom Filjonom, ugostio ga je u svojoj kući i sa njim, na njegovom jeziku, razgovarao o – sportu, uz grickalice i čaj.

Bio je to Mandelin gest istinskog poštovanja afrikanerske kulture i svetih vrednosti („Mandela osvoji svakoga ko ga upozna“, izjavio je Filjon), a koji je vešto omogućio prve slobodne izbore u Južnoj Africi i okončao aparthejd. Kada je Mandela preminuo, isti Filjon je održao posmrtni govor – na Mandelinom maternjem jeziku (Kosa).

A Kosovo?

Umesto šatro racionalnih razmena i pravničkih vratolomija o kojima se neuko i traljavo pregovara u Briselu, neophodna je i politika simbola i dobrih gestova.

Tek kada Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti, poput Nenada Čanka na groblju u Meji (pa i na TV Hepi kod Marića) iskreno progovore o zločinima sopstvenog naroda, dijalog o Kosovu će imati šansu za uspeh. Uzgred, Kurti već odlično govori srpski jezik?

Upravo simbolički gestovi i ustupci, naizgled bez materijalnih benefita, predstavljaju ključ za rešavanje navodno nerešivih sukoba i čvorova.

Čanak možda nije Brant, Mandela, Makginis ili kralj Husein, ali on jeste bio na tragu nečeg ozbiljnog i važnog. A isto važi i za kosovske Albance, i koji bi takođe morali da priznaju srpske žrtve i srpske svete vrednosti.

Ovaj sociolog i kolumnista je kao mirovni aktivista 2005. boravio u Belfastu, na susretu sa Izraelcima i Palestincima, Južnoafrikancima, kosovskim Srbima i Albancima, te severnoirskim katolicima i protestantima.

I, sukobi na Bliskom istoku, u Severnoj Irskoj, Južnoj Africi ili na Kosovu zaista nalikuju sukobima između dva plemena pastira ili čobana oko zajedničke ispaše, kako to ističe profesor moralne psihologije sa Harvarda Džošua Grin (Moralna plemena, 2013).

Svako pleme tu ima suprotstavljene moralne vizije o tome šta je tačno pravedno i ispravno, i svako je strastveno usredsređen isključivo na svoja prava, žrtve i svetinje.

A koji su mahom nerazumljivi i neshvatljivi drugoj strani. Svete vrednosti tada se preuveličavaju (Kosovo kao Srce Srbije ili kao izvojevani okvir slobode od srpskog ugnjetača) zato što one definišu Ko mi jesmo.

Zamrznuti ili oružani sukob tada postaje neizbežan, sve dok ne priznamo i ne razumemo moralne vrednosti, svetinje i žrtve onih – drugih.

I zato neće biti mira dok pitanje „A šta su oni nama radili?“ ne zamenimo pitanjem – i jasnim odgovorom – „A šta smo mi njima radili?“.

Mantra o tome da je „bilo zločina na svim stranama“ ne znači ništa.

Jer, da, jeste bilo zločina na svim stranama, baš kao što je i Zemlja okrugla, a voda mokra.

U pitanju je banalni truizam koji služi jedino tome da se umanji krivica i relativizuje odgovornost sopstvene strane u sukobu.

A suština je da Srbija već jednom mora iskreno da progovori o svojim zločinima i o tuđim žrtvama, ukoliko želi da je shvate ozbiljno, da stekne poverenje, kao i moralni kapital da govori o zločinima drugih.

Ne radi se tu o banalnoj frazi o čišćenju sopstvenog dvorišta (uostalom, okej je da pomognemo da se počisti i tuđe). Već o činjenici da Srbija mora da progovori o sopstvenim zločinima na Kosovu ako zaista želi – mir.