Državni udar 2.0 1

Šestog januara, demonstranti su napali, i na kratko okupirali, sedište američke zakonodavne vlasti u Vašingtonu.

Dakle, onaj kultni, mitološki, ali i realni hram demokratije – američki Kongres ili Skupštinu.

Na taj nerazboriti čin, na mitingu oko 45 minuta ranije, svoje pristalice je otvoreno pozvao odlazeći američki predsednik Donald Tramp.

Zato što nepošteno ne priznaje rezultate izbora koje je pošteno izgubio.

A da li su u pitanju kratkoročna taština i ozlojeđenost još jedne preterano preplanule i plastično operisane rijaliti-zvezde koja je najzad izbačena iz (Bele) kuće Velikog brata, ili pak mnogo dublji problem američkog, pa i globalnog društva – ostaje da se vidi.

Trampoidni demonstranti svakako su probili oskudne policijske barikade, i demonstrativno ušli u Salu za sednice američkog Kongresa.

Pojedini i sa vatrenim oružjem.

Penetrirali su i u kancelariju predsednice američke Skupštine, simbolički turajući svoje krakate udove na njen radni sto.

Dok je ova gnevna, rogata i koloritna rulja bila vandalizovala prostor unaokolo, kao i škljocala selfije za Instagram, evakuisani su američki narodni poslanici i osoblje.

Nagi život tada je izgubilo petoro ljudi, četvoro demonstranata i jedan policajac.

Trampov miting bio je dobro organizovan nedeljama ranije, upravo na dan kad je američka Skupština imala da potvrdi izbornu volju američkih građana.

On je tim povodom tvitao i sledeće: „Veliki protest u Vašingtonu šestog januara! Budite tamo, ima da bude divlje!“

A na mitingu je pozvao na protestnu šetnju do obližnje Skupštine, rečima „Morate pokazati snagu i morate biti odvažni!“

Dok je oko prebrojavanja glasova urlao da „Ovo ne smemo da dozvolimo!“

I zatim se kukavički povukao i celu gužvu posmatrao preko televizije.

Demonstrantima je poručio jedno: „Volim (i ja) vas. Vi ste veoma posebni“.

Među tom posebno prepaljenom bandom neonacista, rasista i samozvanih patriota, pronađene su i bombe i Molotovljevi kokteli.

Jednostavno rečeno, bio je to pokušaj puča ili državnog udara.

I sad, sve ovo eventualno zvuči zlokobno i krajnje zastrašujuće za Amerikance i polupristojni Zapad.

Ali i nije baš toliko neuobičajeno na pučevitom Balkanu.

Pokušaj državnog udara planiran je i na dan parlamentarnih izbora u Crnoj Gori 2016, kako bi se sprečio ulazak ove države u NATO.

Nakon neuspeha istog, pristupilo se onom puzajućem državnom udaru, veštije prozvanom nekakvim – litijama.

I koji kao da je 2020. ograničeno uspeo u svojoj kleronacionalističkoj nameri.

Isto, ili sa sličnim motivima, bilo je i tokom jeretičkog izbora Albanca, Talata Džaferija, za predsednika Skupštine u Severnoj Makedoniji 2017.

Kad par stotina demonstranata takođe organizovano upadaju u Sobranje i, uz povike Izdajnici, izdajnici, razbijaju glavu Zoranu Zaevu.

Dok diktatura koja, ironično, baš tog Šestog januara ukida parlament, i političke stranke i sindikate, uopšte nije nepoznata na našim jugoslovenskim prostorima.

Postoje i važne interpretacije, npr. istoričarke Dubravke Stojanović, advokata Srđe Popovića, sociološkinje Vesne Pešić, psihologa Žarka Koraća i drugih (aktera), prema kojima se i Petog oktobra 2000. u Srbiji takođe dogodio tek jedan – državni udar ili puč unutar Miloševićevog režima.

U pitanju su tvrdnje da su dubokodržavne strukture tog značajnog dana bile komotno prešle na stranu tadašnje opozicije u svojevrsnom Preokretu na dvoru.

Zbog čega su, uz izdašnu i neskrivenu podršku Vojislava Koštunice i kvarne mu logike nerevanšizma, zapravo vešto sačuvane i osobe od poverenja i društvene vrednosti starog režima.

I to onog režima koji je i trampovski i memorandumski bio sprovodio program Velike Srbije, odnosno jednog – Make Serbia Great Again.

O tome danas uporno svedoče jedino Svetislav Basara i još samo par drugih usamljenika.

Poenta postpetoktobarskog puča, naše puzajuće kontrarevolucije ili strukturne reakcije, jeste i bila i ostala u očuvanju kleronacionalističkog aparata sile i privrednih mu interesa.

Kao i u (meta)fizičkoj odbrani i zaštiti sistema koji je i te kako odgovoran za ratne zločine u regionu, za kriminalnu pljačku građana u Srbiji, te za istorijsko udaljavanje ovog društva od nekakve Evrope i modernosti kao takve.

Pa kao da ispada da su Milošević, i miloševićevci i šešeljoidi, bili svojevrsna avangarda antiglobalističkog trampizma, populizma, narodnjaštva i velikosrpskog nacionalizma.

U suprotnom, ne bi Veselini Šljivančanini, Milovani Bojići i slični Nikole Šainovići bili tako rado viđeni gosti po radiodifuzno nacionalnim i nacionalističkim frekvencijama, zar ne?

I onda, da li je to maca došla i na američka vratanca?

Istorija nam je tu zluradi svedok, pošto su Sjedinjene Države fakat bile organizovale državne udare širom sveta, a posebno sveta Latinske Amerike.

Međutim, državni udar je star koliko i sama udarena država.

Može se pratiti još od uloge koju je Pretorijanska garda imala u antičkom Rimu, a koja je periodično intervenisala u vezi sa postavljanjem rimskih careva.

Državni udari postali su uobičajeni u Evropi poznog srednjeg veka i u ranom modernom dobu, a zatim se u naredna dva stoleća šire po podržavljenom svetu.

U drugoj polovini 20. veka, oni su mahom bili vezani za tzv. države u razvoju (ili Trećeg sveta), prepoznatljive po famoznom izvozu banana.

Ali su (p)ostali endemska karakteristika svetske politike i danas, u onom stoleću broj 21.

Naime, za one sa jeftinijim ulaznicama, ili pak zagledanima jedino u sopstveni nacionalni pupak, imali smo neuspešne državne udare u Ekvadoru (2000), Burundiju (2001), Obali slonovače (2002), Filipinima (2003), Čadu (2004), Kongu (2004), Madagaskaru (2009), Libiji (2014), Lesotu (2014), Burkini Faso (2015), ili čak Turskoj (2016).

Odnosno, mnogo uspešnije državne udare u Pakistanu (1999), Centralnoafričkoj Republici (2003), Haitiju (2004), Fidžiju (2006), Mauritaniji (2008), Hondurasu (2009), Nigeriji (2010), Maliju (2012), Gvineji-Bisao (2012), Tajlandu (2014), Zimbabveu (2017) i Sudanu (2019).

Zašto bi onda Sjedinjene Američke Države bile izuzetak?

Ili Crna Gora, Severna Makedonija, pa i Republika Srbija, uostalom?

I sad, mnogi će sholastički bistriti da li se u Vašingtonu zaista dogodio (neuspešni) državni udar, ili su u pitanju bili tek (ne)obični neredi, ustanak i pobuna?

Ili možda (neuspela) revolucija?

U strogo udžbeničkom, pa i rečničkom smislu, državni udar označava nasilno preuzimanje vlasti od strane neke (i obično vojne) elite, te puku smenu kadrova, bez usvajanja radikalno novog društvenog i političkog programa.

Zatim, pobune, bune i ustanci predstavljaju događaje relativno ograničenog dometa, i nisu pokušaj svrgavanja vlasti, već samo narodni bunt usmeren protiv određene politike ili konkretnih političkih lidera.

Dok stvarne revolucije označavaju one masovne, nasilne i sistemske transformacije osnovnih političkih i ekonomskih institucija, pa i čitavih vrednosti u datom društvu, kao npr. u Francuskoj (1789) ili Oktobarskoj (1917) revoluciji.

Međutim, u društvenoj realnosti, granice između državnog udara, pobune, i revolucije, uopšte nisu tako oštro omeđene i jasne.

Mnoge revolucije su miroljubive (plišane) ili ubrzo postaju preokrenute.

Ne menjaju zaista društvene odnose i institucije, već radije pojedu svoju decu.

S druge strane, mnogi uspešni državni udari izazivaju građanske ratove, pa i odistinske revolucije, dramatično i sistemski menjajući neko društvo.

Na primer, državni udari Franka u Španiji (1936), Sadama u Iraku (1968), Gadafija u Libiji (1969), Pinočea u Čileu (1973) itd, a koji su svakako temeljno izmenili ove države i društva.

Slično je čak i sa pojedinim bunama i ustancima, poput npr. Bokserskog ustanka u Kini (1899) ili Uskršnjeg ustanka u Irskoj (1916), a sa ogromnim posledicama po unutrašnju politiku i međunarodnu istoriju.

Ni državni udari, ni pobune, zato nisu nimalo naivne stvari, naprotiv.

Pokušaj puča u Americi 2021. jeste bio i neobičan i specifičan, odnosno svojevrsni Državni udar 2.0.

Planiran je na digitalnim društvenim mrežama, i u alternativnoj realnosti alternativne desnice i postmodernog nacionalizma.

I u kontekstu odsustva i najelementarnijeg poverenja u ama baš sve živo i neživo, od demokratije, preko nauke, do vakcina.

Uz nekoliko ljudskih žrtava, i najveća posledica ovog državnog udara zasad je digitalna – Trampu su ukinuli nalog na Tviteru.

A majka onog najpoznatijeg demonstranta sa plastičnim rogovima na zaveraški šupljoj glavi, zakukala je da joj sin u zatvoru trenutno ne dobija – organsku hranu.

Pošto sve i najbolje i najgore na ovom belom svetu pristiže iz Amerike, da li je to budućnost koja nas očekuje?

Politike alufoličara-zaveraša, gejmera i neoneonacista koji se zdravo hrane, pa nakon mimova na internetu kidišu i na oflajn parlamente?

Ne treba se zanositi, niti preterivati sa konceptualnim analogijama one jeftine politikologije. Međutim, i Šestog januara u Vašingtonu, i Šestog oktobra u Beogradu, umnogome jeste sačuvan – sistem.

Amerikanci zbog toga mogu ostati relativno ponosni.

A mi?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

29 reagovanja na “Državni udar 2.0”

  1. U nabrajanju drzavnih udara, prevrata i populistickih dolazaka na vlast tokom prohujalih godina, autor je, verovatno nenamerno, zaboravio i prevart iz januara 1989. godine u Crnoj Gori, kada je tada mlada trojka u kojoj se nalazio i sadasnji predsednik Crne Gore, srusila tamosnje otudjeno i nenarodno rukovodstvo.

    • Mnogo dugacak clanak, po mom misljenju skrojen da ocuva dogmu o mafijasima koji su upali u Kongres, drzavnom udaru u SAD, i u nasem okruzenju. Trambofobiji i genetskoj sklonosti Srba ka drzavnim udarima, sa tek ponekom bitnom cinjenicom, koja je u tolikom sadrzaju kao i obicno pogubljena negde pri kraju.
      Nema sta ambiciozan pokusaj fusnote
      verovatno tekstu Dimitrija Medvedeva, objavljenog u ruskom Tasu 16.januara. Ali, i neuspeo. Sa delimicno KOPIRANIM naslovom iz pisanog obracanja bivseg ruskog predsednika, premijera i aktuelnog zamenika Drzavnog saveta za bezbednost RF Dimitrija Medvedeva.
      Naslov ruskog teksta glasio je AMERIKA 2.0. POSLE IZBORA i verovatno predstavlja indirektni poziv Medvedeva Baraku Obami, da mu se javi, jer na kraju kaze CEKAM VAS POZIV, kako bi nastavili pregovore o STARTU 3 i potpisali ih do 6.februara 2021.godine. Jer,
      Njih dvojica taj sporazum su potpisali tacno pre 10 godina u Pragu, samo kao predsednici. Do 6.februara, dakle za dve nedelje istice stari sporazum, i ako se ne produzi moze da se ugrozi ozbiljno svetski mir.
      I ako je ruski clanak 2.0. manje publicisticki poduhvat Dmitrija Medvedeva, a najvise IZRAZENI STAV RUSKE FEDERACIJE o dogadjajima od 6.januara na Kapitul hilu, slabostima americke demokratije i ODGOVORNOSTI KOJU SAD IMA kao vodeca sila za svetski mir, objavljen je dan ranije od kisjuhasovog Drzavnog udara 2.0. Sto znaci da je nas autor nicim izazvan pokusao da kopira Rusa,
      I odgovori u korist SAD, ali cini mi se ne bas uspesno.
      Nikad mi nece biti jasno zasto nas svaki sloobodoumni misleci covek tako odjedom samo sklizne u mazohizam. Da li se reci , dogadjaji, nasa istorija i nasi vekovni oslobodilacki napori samo tako, u bescenje mogu rasprodati zarad neke ocekivane imaginarne dividende. Ili se to radi iz navike.
      Tesko je sloziti se s autorom da savremeni Srbi cesto izvode drzavne udare, narocito u Crnoj gori i Makedoniji, i da su po tome slicni kako ih etiketira TRAMPOIDNIM kratkonogim, rogatim i koloritnim ruljasima. Poslednji drzavni udar koji su Srbi izveli bio je onaj od 29.maja 1903. Godine kada je ubijen Kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenovic. Dakle jos u Kraljevini Srbiji.Sve ovo posle SESTOJANUARSKE DIKTATURE, INFOMBIROI, 5.OKTOBAR, LAZNI DRZAVNI UDAR U CRNOJ GORI I ALBANSKI UDAR U MAKEDONIJI NEMA VEZE SA SRBIMA, A JOS MANJE SA TRAMPOM. To se desavalo u Jugoslavijama, i njenim od natoa nasilno otkinutim delovima .
      Nije tajna da najveci broj Srba u zemlji i sirom sveta podrzava, cak i obozava Donalda Trampa. Nije tajna da je bilo sumnji u legalnost americkih izbora. I Nije tajna da su se tamo 6.januara pobunili neki Amerikanci, koji nisu uvereni u istinitost onoga sto su im o konacnom izbornom ishodu saopstili mediji koji imaju monopol nad javnim komunikacijama.
      Ali, zar moze biti da cemo se mi sada staviti na stranu SILNIJEGA u Americi, i dati svoj doprinos velikoj koaliciji udaranjem nogom u vec palu trampovu predsednicku figuru. Americki mocnici znaju da igraju velike igre, pre svega s Rusima, u kojima se ne zrtvuji samo PIONI VEC I KRALJEVI. Sta tu mi sa nasom DIOPTRIJOM U MEGA MINUSU mozemo da vidimo. Ono sto nam je onomad receno, da je istina pa se u medjuvremenu razotkrilo kao laz-RACAK i slicno.
      Ako neko zeli da Srbe stavi u kontekst najnizih politickih drustava slobodno neka malo bolje prouci nasu istoriju. Ne samo ovu iz komunistickog perioda kada smo svoju drzavu zalozili, da bi se politicki socijalizovali nasa bivsa braca Hrvati Makedonci, Slovenci…
      Ne, treba prouciti 152 godine nemanjicke Srbije, i hod nase drevne drzave od kraljevina do velikog SRPSKOG CARSTVA koje je okoncano vladavinom UROSA NEJAKOG. Pa videti ko su Srbi, da li su nasilnici ili borci za slobodu. Nasa borba za slobodu nikada nije bila laka i jednostavna. Moze li neko zamisliti kako je bilo kralju Milutinu kad je svog desetogodisnjeg sina STEFANA UROSA TRECEG DECANSKOG, kao desetogodisnje dete dao Tatarima u robstvo samo da bi sacuvao narod na tetitoriji drzave koja je bila napadnuta.
      Da li je bilo koji mocnik danas u svetu pa i Srbiji spreman na ovakav cin kao sto je to ucinio KRALJ MILUTIN. Da li bi Bil i Hilari Klinton dali svohu Celsi u zatocenistvo, ili Bajden Hantera, da bi ocuvali slobodu, nezavisnost i demoktatiju. Ili na primer Vucic, Danila. NE i NE, jer njih sloboda obicnog sveta, nezavisnost drzave zanimjau samo dok se ne dohvate BUDZETA.
      Zato je njihova demokratije, slobode i nezavisnosti lazna i ne zasluzuje podrsku. Barem ne od nas iz Srbije. Ne mi nicije politicko truplo necemo sutirati grupno. Ako ne mozemo da mu pomognemo, necemo mu ni odmagati.

  2. Ovo je milina da se gleda. Divota kako drugosrbijanstina puca po savovima. Jos daj ovakve clanke, to pucanje po savovima treba da se ovekoveci.

    Samo napred! Bravo! To je ono sto treba. Poslednji ropac drugosrbijanera u reci i slici.

      • Rec je o drzavnim udarima. Dakle o 2014 u Kijevu, kada je naoruzana rulja, potpomognuta od SAD i EU, ohrabrena i nahuskana protiv legalne vlasti. Oruzani napad na drzavu je uspeo i pucisti su nasilno preuzeli vlast

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.