Filozofija Plejboja

I, poslednjih decenija je (poput antičke toge?) u javnosti nosio jedino bade mantil, jer mu se moglo, šepureći se u društvu prezgodnih partnerki koje su pola veka mlađe od njega. Zbog svega ovoga, u čituljama ili nekrolozima se zaboravlja na to da je Hefner svojevremeno bio, ali i ostao, i nepokolebljivi borac i buntovnik, odnosno kulturna i politička snaga, koji je i sasvim neposredno doprineo mnogim političkim i medijskim slobodama koje danas uzimamo zdravo za gotovo. A posebno se zaboravlja na njegovu sociološku i filozofsku misao.

Razlog za to verovatno leži i u činjenici da je Plejboj za mnoge bio samo još jedan časopis koji se ne čita, već gleda (dok se stranice neretko okreću levom rukom). Kao i u činjenici da su gole tete u novinama i medijima danas relativno neproblematična i uobičajena stvar – iako su se upravo Hefner i Plejboj izborili za te izuzetno značajne i dalekosežne vrednosti medijskih i društvenih sloboda. Jer, uprkos popularnim prikazima, Hefner nije bio samo opsceni „pornograf“ i čičište koje guta vijagru kao pepermint bombone. Već i genijalac sa IQ od 152, koji je diplomirao studije psihologije za samo dve i po godine, polažući ispite pre roka ili vremena. Paralelno je pohađao i časove crtanja i slikanja na akademiji (naravno, aktova), a upisao je i postdiplomske studije sociologije. Dok je Hefnerova lična (i Plejbojeva urednička) filozofija, zapravo jedan veoma vešti, argumentovani i inspirativni amalgam filozofija libertarijanizma i libertinizma, uz prateći hedonizam i sekularizam.

Naime, Hefnerovu društvenu teoriju, filozofiju i poglede na svet (s)eksplicitno je moguće pročitati u nizu podužih analitičkih i autorskih/uredničkih tekstova koje je on u Plejboju pisao i objavljivao od kraja 1962. do sredine 1964. godine, nakon danonoćnog i opsesivnog čitanja, pisanja i istraživanja. Ovih 25 tekstova, kasnije organizovani u 16 poglavlja, broje preko 250 stranica i prikladno su nazvani upravo – „Filozofija Plejboja“. U pitanju je tekst koji je izuzetno dobro napisan, ali i lucidan, polemičan, logički utemeljen, intelektualan, cerebralan i hrabar manifest slobode, kojeg se ne bi postideli ni profesori filozofije ili društvenih nauka. Na primer, Hefner u njemu detaljno izlaže socijalnu i kulturnu istoriju Amerike i njenih generacija (2. i 3. poglavlje), briljantno problematizuje odnos crkve i države (4. poglavlje), piše o pogubnim uticajima religije na zakonodavstvo, obrazovanje, cenzuru i slobodu govora, uz izuzetnu kritiku koncepta „opscenosti“ (5. i 6. poglavlje). Filozofira i o seksualnoj prirodi i seksualnom ponašanju čoveka, o stimulaciji, sublimaciji i pornografiji, a navodi i naučna istraživanja ljudske seksualnosti uz stav da je Amerika po tom pitanju „nacija licemera“ (7. i 8. poglavlje).

Zatim, Hefner nudi i socijalnu istoriju seksualnosti i ljubavi u ranom judaizmu i hrišćanstvu, srednjem veku, u katoličkoj crkvi i tokom progona veštica (9. poglavlje), te istoriju seksualnosti tokom renesanse, reformacije, kontrareformacije, u viktorijanskom dobu i u modernoj Americi (10. poglavlje). Detaljno analizira i shvatanja moralnosti u judaizmu, katoličanstvu i protestantizmu (14. poglavlje), ali i zakonodavstvu u pogledu kriminalizacije razvoda braka, predbračnog seksa, preljube, kohabitacije, abortusa, odnosno homoseksualnosti, analnog seksa, masturbacije, „protivprirodnog bluda“ i slično (15. i 16. poglavlje). U svojim analitičkim tekstovima za Plejboj, Hefner detaljno referiše ka Sokratu, Platonu, Darvinu, Frojdu i Ajnštajnu, filozofski raspravlja o odnosima između čoveka i društva, sreće i zadovoljstva, individualizma i kolektivizma. On nepokolebljivo kritikuje klerikalizaciju i američki puritanizam, antiintelektualizam i „iracionalno društvo“, dok argumentovano, hrabro i moćno ustaje protiv „našeg antiseksualnog nasleđa“.

Na primer, piše filozof i društveni teoretičar Hju Hefner: „Besmislica o tome da je ljudsko telo zlo, a um i duh dobri, za većinu nas danas je ništavna. Uostalom, isti Tvorac je odgovoran za sve tri stvari, a nismo spremni da poverujemo da se On sprdao kada je na red došlo stvaranje tela čoveka (a sigurno nije kada je stvarao telo žene!)“. Zatim, dodaje: „Daleko od toga da smo mi predstavnici moralnog pada, kao što neki žele da poverujemo, već smo u procesu dostizanja nove moralne zrelosti u kojoj su ljudsko telo, um i duh u međusobnoj harmoniji, a ne sukobu“. Za njega, „istinska sloboda takođe podrazumeva i slobodu od neznanja, bolesti, siromaštva i straha, bez koje su druge slobode besmislene“, „potreba za odvajanjem crkve i države je fundamentalna za slobodno demokratsko društvo“, a „nijedna država ne može imati istinske verske slobode, ako one ne uključuju i slobodu od religije“.

Prema Hefnerovoj moralnoj i društvenoj teoriji, slobodni pojedinac je i početak i kraj slobodnog i srećnog društva: „Individua ostaje najvažniji element našeg društva – ugaoni kamen u odnosu na koji treba rasuđivati o svemu ostalom. Sama individualnost pojedinca, njegovo pravo na to da izgleda, misli i deluje drugačije od svojih bližnjih, po svojoj volji, predstavlja one divergentne komponente u interakciji koje proizvode društveni napredak.“ I, nastavlja Hefner, „Nijedna grupa nije važnija od svakog pojedinačnog člana te grupe. Svi totalitarni koncepti smeštaju konkretnu grupu – rasu, religiju, klasu, državu – ispred pojedinca. Zato nije dovoljno prepoznati samo to da nacija nije važnija od ljudi koji joj pripadaju. Ni država nije važnija od svakog njenog građanina, uzetog pojedinačno, i nezavisno od svih ostalih.“. Da, i ovakve promišljene rečenice i duboke ideje imale su svoje mesto među duplericama Plejboja. Uz posvećeno i argumentovano pobijanje teze da su seksualnost, bogatstvo, zadovoljstvo i ljudsko telo zli, i kritiku dominantne puritanske i judeohrišćanske kulture, bio je to svesni Hefnerov pokušaj kreiranja moralne i filozofske osnove za novog, modernog muškarca ili čoveka u savremenom dobu. I to u najboljoj prosvetiteljskoj tradiciji racionalizma, sekularizma i libertinizma, od Tomasa Pejna do Markiza De Sada. Zbog toga etiketa „filozof“ prišivena kod Hefnerovog imena nije ni preterana, ni metaforična.

Upravo zato su se, i osim ove serije Hefnerovih tekstova o „Filozofiji Plejboja“ iz 1960-ih u, Plejboju nalazile i neke od najboljih kratkih priča, eseja, intervjua i reportaža u istoriji književnosti i novinarstva. I Hefnerov Plejboj je neprekidno bio na braniku slobode medija i borbe protiv cenzure, kao i lučonoša progresivnih politika. Skoro 65 godina, Plejboj je bio na ispravnoj strani istorije u pogledu seksualnosti, rata, građanskih prava, kontrole rađanja, gej brakova, tolerancije i lične slobode, a služio je i kao poligon ili narodni tribun za tu istoriju. Sam Hefner je bio pionir borbe protiv rasne segregacije, a još u Plejboju iz 1955. godine je štampao kratku priču o progonu gej osoba, kada niko drugi nije hteo, i decenijama pre pokreta za gej prava. I da, postoje razumne opaske da su on i Plejboj krivi za objektifikaciju žena, ali su za taj greh jednako krivi i svi slikari i vajari (aktova) u istoriji umetnosti, od Praksitela, preko Botičelija i Rubensa, do Goje i Manea. Hefner je svesno izgradio imidž „matorog pokvarenjaka“ u papučama i bade mantilu, ali on nije bio ni neozbiljni klovn, ni karikatura hedonizma, već upravo kontroverzni i ekscentrični filozof primeren upravo drugoj polovini 20. veka. NJegovim rečima: „Kada je novinar upitao moju majku da li je ponosna na mene, ona je rekla ‘Jesam, ali bih bila jednako srećna i da je bio misionar’. Kasnije sam joj rekao, ‘Ali, majko, ja sam to i bio!'“.

Filozofiju plejboja Hefner je objasnio na sledeći način: „Šta je plejboj? Lenština, raspusnik, dobro odevena skitnica? Daleko od toga: on može biti bistar mladi direktor, umetnik, univerzitetski profesor, arhitekta i inženjer. Može biti mnogo šta, ukoliko poseduje određeni pogled na svet. On mora da posmatra život ne kao dolinu suza, već kao doba zadovoljstva; mora uživati u svom poslu, ali ne smatrajući ga ciljem života; mora biti budan, svestan, čovek od ukusa i čovek sklon zadovoljstvima koji, bez stigme bludnika ili diletanta, živi život do balčaka.“ Najzad, ovaj sociolog i kolumnista je ponosan na to što je svoje tekstove objavljivao i u srpskom izdanju Plejboja. Ponekad, tinejdžerski (vlažni) snovi se ostvaruju. Imao je tu čast da mu Hefner bude glavni urednik, kao i da lično učestvuje u njegovoj političkoj i socijalnoj filozofiji koju i sam potpisuje. Smrću Hjua Hefnera, nismo izgubili samo velikog preduzetnika i medijskog imperatora, tvorca jednog „ikoničkog brenda“ i „Diznilenda za odrasle“ . Izgubili smo i velikog filozofa ljudske slobode.