Kad su dečaci bili devojčice

U dotičnom je, piše Fajgelj, srpskoj nejači ukazivano na to da niko ne sme da ih „pipa“ dok ne napune 18 godina, a nakon čega slobodno mogu imati seksualne odnose sa suprotnim i sa istim polom. Slično tome, dečurliji je rastumačeno da su seksualnost i rodni identitet stvar slobode izbora – na primer, dečaci mogu da se oblače kao devojčice i obrnuto. I tu je krv patrijarhalne tradicije i „dedovine“ proključala, a sranje pogodilo ventilator. Jer, eto, najednom, deca se vaspitavaju protiv volje roditelja i okreću se protiv istih, natežu se paralele sa turskim dankom u krvi i decom kao janjičarima, zapitkuje se znamo li mi čemu uče našu decu i tako dalje u uskogrudi i provincijalni krug koncentrisane malograđanštine i pravedničkog gneva.

Naravno, u pitanju je matrica koja nipošto nije rezervisana jedino za ovog novosadskog kulturnog radnika, već i za mnoge njemu slične i samozvane branioce „porodičnih vrednosti“ po novinama, televizijama, kafanama, frizerskim salonima i ostalim zonama javne sfere ili diskursa. Fajgelj je bar bio iskren oko obrazloženja svog stava ili „dubokog uverenja“ – deci uopšte ne treba govoriti o seksu („a pogotovo ne sa istim polom“), dok „dečak treba da bude dečak“ (i to „vitez“, a ne „devojčica“), tj. treba da ostane zacementiran u svojoj rodnoj ulozi. I razni moralisti, tetke i srbski mužjaci u borbi protiv jednačenja suglasnika po zvučnosti verovatno su orosili svoja međunožja. Njegovo rešenje ove „krize“ u formi dramatične poente? „Izdiktirajmo spisak svojih vrednosti, da nam ga ne bi diktirali drugi“. Pritom nije odgovorio na pitanje da li se tu ubrajaju i vrednosti transrodnih osoba, homoseksualaca, lezbejki i naprosto nastranih i ćaknutih individua poput (i) ovog sociologa i kolumniste. Ali, Fajgelja u stranu, svima su dobro poznati koliko i sveprisutni ovakvi diskursići. Prema njima, savremeni svet i moderno društvo („radikalni liberalizam“, jer to zvuči kad se lupi u tastaturu) brišu bogom dane razlike među polovima – mladiće čine ženskastim a curice muškobanjastim – ili, o jeresi, promovišu pederluk jer poručuju da naša nevina deca treba da vode ljubav sa onima na koje im reaguju srce i prepone. A u čemu je stvarni problem sa tim?

U tome što sve to veze sa istinom i realnošću nema. Rodne uloge na koje se pozivaju Fajgelj i njemu slični zapravo su istorijska novotarija, izmišljotina i mit. Na primer, oblačenje. Plavo je za dečake, a roze za devojčice, zar ne? Pol se unapred proverava da bismo blagovremeno kupili prikladno ofarbane kapice, benkice, odelca i kombinezončiće – nećemo valjda da nam dete postane gej, kad treba da vraća Kosovo (a posebno Metohiju) koje je Srbija? Jedan ugledni američki i nadasve porodični časopis posvećen oblačenju dece je u svom uvodniku iz 1918. godine jasno naveo sledeće: „Ružičasta boja je mnogo odlučnija i snažnija boja, koja je samim tim prikladnija za dečaka; dok je plava, kao mnogo nežnija i otmenija, prikladna za devojčicu“. Ne, nije štamparska greška. Roze je bila muška boja krvavog bifteka i krvi neprijatelja. Uostalom, na mnogim slikama iz perioda rane renesanse, beba Isus, dakle dečak, bio je obučen u roze – simbol potonje Hristove krvi, jer 13. vek je očigledno voleo da bude morbidno. I na slikama iz 19. veka, britanski dečaci su takođe prikazivani obučeni u ružičaste haljine, jer su vojnici tada furali crvene uniforme. A u realnosti (a ne istoriji umetnosti) sve do 20. veka nije ni bilo druge boje za decu bilo koje genitalije među nogama osim – bele. Naime, do tada jednostavno nisu ni bile izmišljene hemijske boje za odeću, te je njihova farba brzo bledela nakon pranja u vreloj vodi.

I ne radi se tu samo o bojama, naravno. Negde od sredine 16. veka sve do početka 20. veka bilo je popularno da se srednjeklasna (sitno)buržoaska deca, dakle i dečaci, oblače u – haljine. Otprilike do osme godine života. Razlozi zbog kojih su muška deca moderne Evrope (sa kolonijama) sve do perioda kada su im očevi odvedeni u Prvi svetski rat nosila haljine bili su praktične (čitaj: toaletne) prirode. Uz to, haljine za dečake su se lakše prilagođavale njihovom rastu u vremenu kada je odeća bila skupocena stvar. I ama baš niko se nije brinuo za njihov rodni identitet i seksualnost, niti je Evropa moralno propa(da)la, naprotiv. Uostalom, u srednjem veku su i odrasli muškarci furali ogrtače i dugačke tunike, dok su pantalone zapravo bile oblik donjeg veša. U Rusiji, pred kojom Treća Srbija pohotno skida gaće, muškarci nisu nosili pantalone već haljine sve do početka 18. veka i modernizatora Petra Velikog. Tek su tokom Francuske revolucije muški buržoaski građani Francuske nedvosmisleno usvojili odela radničke klase, uključujući tu i dvonogavični tekstil od struka do članaka tada nazvan „pantalone“ (po istoimenom liku iz Komedije del arte). Umesto prezreno aristokratskih nogavica do kolena, praćenih gomilom pudera, dugih perika i preteranih manirizama koji su danas toliko gej, a pre giljotine su bili muževni. Naprosto, standardi „muškog“ i „ženskog“ oblačenja menjaju se brže od partijskih knjižica Maje Gojković. I zato još jednom: oblačenje dečaka u „ženske“ haljine bila je uobičajena i viševekovna praksa na Zapadu do pre samo stotinak godina. Raspalimo samo reči „Frenklin Delano Ruzvelt kao dete“ u svemoćni Google (Images) i dobićemo (i) fotografiju dvoipogodišnjeg i budućeg četvorostrukog američkog predsednika iz 1884. godine u „ženskoj“ haljini sa čipkom, sa dugom kosom i loknama, te soknama i šeširićem, tj. „kao devojčice“.

A nije sve ni u oblačenju. Na primer, plakanje je u antičkoj Grčkoj bilo simbol muškosti. Odisej je često cmizdrio, a od muškaraca se očekivalo da plaču ako je ugrožena čast njihove porodice. Ako neki pametnjaković primeti da su i antički Grci bili seksualno sporni zbog svojih avantura sa mladim momcima – isto je bilo i sa plakanjem među japanskim samurajima i srednjovekovnim herojima poput Beovulfa. Sve do 19. veka muške suze su bile znak iskrenosti i snage. Istorijski stereotipi su promenljivi i kada je reč o samoj seksualnoj orijentaciji: ponašati se „muževno“ u renesansi značilo je biti biseksualan. A „muškobanjaste“ kratkokose žene sklone motorima ili sportu koje danas stereotipno identifikujemo sa lezbejkama zapravo su sve do Drugog svetskog rata bile percipirane kao promiskuitetne heteroseksualke (ili „drolje“). Tek je u 19. veku homoseksualnost postala etiketa za nekog ko dovodi u pitanje rodne norme, esencijalnu muškost i ženskost, i samim tim kriminalno narušava moralno tkivo nacije. Pa je osudilo i progonilo pojedince poput Oskara Vajlda. Sve do tada smatralo se da je nemoguće primetiti ove seksualne i društvene devijante jer prokletnici – sasvim neverovatno – izgledaju i javno se ponašaju kao i svi ostali. I zato svako od nas može pronaći fotografiju iz sopstvenog detinjstva ili iz prošlosti pripadnika svoje porodice u kojoj se krše aktuelne rodne uloge i pravila. Dok je ideja o tome da je nošenje mašnice, suknjice, haljinice ili bilo čega „ženstvenog“ među muškarcima znak homoseksualnosti – u potpunosti aistorična i neutemeljena.

Moralistički krik zbog navodnog primoravanja dece po novosadskim školama da se oblačenjem ili ponašanjem „predstavljaju kao devojčice“, što će dotične učiniti polno, rodno, porodično, seksualno, politički i moralno problematičnim ili subverzivnim – razotkriva jedino bolno elementarno nepoznavanje istorije. Ili ideološku manipulaciju tom istorijom. Sve to u implicitnom nastojanju da fiksira ulogu i položaj muškaraca i žena prema sopstvenoj meri koja se zatim pogrešno naziva tradicijom. Jer formula „žena domaćica – muškarac ratnik ili preduzimač“ nije tradicija koja datira iz kamenog doba, već iz crtanog filma poput „Porodice Kremenko“. Ili, tačnije, iz drugog talasa Industrijske revolucije ili 19. veka. Takoreći – od juče. Tada, nedavno, a ne u kamenu Visokih Dečana, tapetirane su rodne uloge i seksualnosti kakve poznajemo danas, od prikladnih boja do „normalnog“ ponašanja dečaka i devojčica. A jedino „normalno“ ponašanje koje je ostajalo stabilno i uporno kroz vekove je sledeće: moralizatorska prozivka svih onih koji nisu pristajali na preovlađujuće norme ponašanja. I zato, svaki put kada nas neko prozove zbog toga što nismo dovoljno muževni ili ženstveni – setimo se malenog Frenklina Delana Ruzvelta u ženskoj haljinici. Čoveka koji je bio među pokretačima najveće pomorske invazije u istoriji ratovanja u borbi protiv fašizma. Jer teško da postoji nešto „muškije“ od toga.