Kafić slobode 1

U javnosti naše Republike postoji izvesni prezir prema kafićima.

Posebno ako su ti kafići, sa mrskim im baštama, izdašno posećeni drugim ljudima.

Dodajmo frazu „A kafići su puni“ uz bilo koji društveni problem i, voilŕ, odmah ćemo zazvučati intelektualno i starački mudro.

„Nezaposlenost je velika, a kafići su puni.“

„Vučić guši slobodne medije, a kafići su puni.“

„Bela je kuga, a kafići su puni.“

„Gladna deca u Africi, a kafići su puni.“

Ništa lakše!

Poput konzumerizma, turizma ili rijaliti programa, i masovno sedenje po kafićima služi kao etiketa jeftine društvene kritike. I koja ima za cilj da uzdigne kritizera, a ne da popravi društvo.

Jer, obitavanje po kafićima jeste ono što po definiciji rade – Drugi.

Kao što Mi kupujemo i nabavljamo (a Drugi šopinguju i konzumiraju), ili Mi putujemo i obilazimo (a Drugi su turisti), Mi smo i ti koji po kafićima imamo sastanke i razgovore, dok Drugi po njima samo necerebralno i beslovesno sede, zar ne?

Isuviše je priprosto i banalno upirati prst u poslovične lezileboviće i trenerkaše koji, razmaknutih kolena, po punim baštama kafića žvaću plastičnu kašičicu od neskafe.

Ili u omladinke koje, u četvorkama i predahu od šopinga, sedaju za ceđenu narandžu i na trač-partiju.

Pa, umesto da nešto privređuju i/ili da rađaju dečurliju za boga i državu, ovi zgubidani od građana radije po ceo dan mlate o sportu, modi i politici po kafićima naših gradova.

Međutim, u toj je relaksiranoj krađi dana od boga i poenta.

Kafić je društveni prostor koji se u sociologiji naziva Trećim mestom (Prvo mesto je kuća ili porodični dom, a Drugo mesto je posao, tj. njiva, fabrika ili firma) i koji je u temelju modernog, građanskog društva.

U pitanju su neutralna, otvorena ili slobodna mesta mimo kuće i posla u kojima konverzacija čini ključnu društvenu aktivnost.

Kafić je zato urbana i građanska institucija koja je i bila stvorila – demokratiju i moderno društvo.

Kako to?

Kafići ili kafei predstavljaju sasvim nove institucije u istoriji Evrope i sveta. Prvi kafei (qahveh) nastaju u islamskom svetu, najverovatnije u Meki u 15. veku, dok u Istanbul pristižu oko 1555. godine.

I tada kao i danas, u njima se ljudi okupljaju radi ispijanja napitaka od isprženih zrna kafe, ali zapravo radi susreta, razgovora, slušanja vesti i deljenja informacija, te diskusija o politici i društvu.

Zbog toga su u islamu kafei i nazivani Kućama mudrosti, a kao mesta subverzivne delatnosti napadali su ih konzervativne verske vođe.

Izvan Otomanskog carstva, kafa se u Evropi pojavljuje tek u 17. veku kao jedan novi, uzbudljivi, moderni i gotovo hipsterski napitak sa egzotičnog Istoka.

Prvi kafei Zapadne Evrope otvaraju se u Veneciji oko 1629. godine, republici koja je tada imala direktne i najbliže trgovačke veze sa bezbožnim Osmanlijama.

Svaka onda čast čuvenom italijanskom umeću i kulturi spravljanja kafe.

Međutim, za taj kultni espreso, kapućino i makijato (pa i za domaću kafu) zapravo treba da zahvalimo muslimanima i mrskim migrantima sa Bliskog istoka.

U Engleskoj je prvi kafe otvoren 1651. u Oksfordu, u Francuskoj 1672. u Parizu, a u Austriji 1685. godine u Beču.

I sva tri su otvorili Jermeni izbegli iz Turske.

A zbog vlasti Otomanskog carstva u jugoistočnoj Evropi, kafei se na ovim prostorima pojavljuju i pre onih na Zapadu.

U tom smislu, zanimljiva je i istorija srpske verzije kafea, tzv. kafane, balkanske institucije koja svoj naziv takođe pozajmljuje od ove iste egzotične biljke i neobičnog napitka joj.

Dok o tzv. kafanologiji valja potražiti sjajne studije izuzetnog sociologa Dragoljuba B. Đorđevića.

Dakle, istorija kafe i kafea u neislamskoj Evropi broji tek oko skromnih 350-380 godina. I neodvojiva je od modernog doba i prateće demokratije. Naravno, na Starom kontinentu oduvek su postojale seoske krčme.

Međutim, kafei, kafane ili kafići bili su nešto sasvim novo i drugačije u društvenom i političkom smislu.

Dok seoske krčme (alkoholom) opslužuju sredovečne muškarce, lokalce i seljake – urbani kafei bili su prostori otvoreni i za žene, omladinu, strance i rastuću buržoaziju.

I vesnik modernosti i krupnih društvenih promena.

Kafići su u istoriji odigrali izuzetnu obrazovnu, ekonomsku, kulturnu, političku i medijsku ulogu, jer su posetioci kafea imali pristup kafi, ali i mnogo važnije – debatama, pamfletima, biltenima, te najnovijim vestima i tračevima u novoformiranom okruženju slobode, jednakosti i (kafanskog) bratstva.

Po prvi put u istoriji, ljudi su po kafeima počeli da diskutuju o stvarima od javnog interesa.

Kako o tome argumentuje Habermas, na kulturnoj sceni moderne Evrope pojavljuje se jedna nova ili javna sfera kao društveni prostor koji je izvan neposredne kontrole države i vlasti.

Pojedinci su po tim prostorima, uz kafu i alkohol, slobodno razmenjivali mišljenja, argumente i znanja u kafanskom dijalogu, pošto su ovo najednom bila (Treća) mesta otvorena za pripadnike svih društvenih slojeva.

Po evropskim kafeima, profesori su držali svoja predavanja, čitala su se (i kritikovala) vladina saopštenja, ali i spiskovi vrednosti akcija i robe, te u kafani nastaje i prva berza.

Bila je to televizija pre televizije, i internet pre interneta.

U Kafe Prokop, taj prvi kafić u Parizu, koji i danas postoji na istom mestu, redovno su navraćali i Volter, Ruso, Holbah i Didro.

Volter je navodno pio i do 40 šoljica kafe dnevno, a tamo je nastala i ideja i dogovor o Enciklopediji. Poput sekularnog hodočasnika, Kafe Prokop posetio je i ovaj sociolog i kolumnista.

A tamo su kafe ispijali i revolucionari Robespjer, Danton i Mara, odnosno Bendžamin Frenklin i Tomas Džeferson, sve tvorci prvih republika na kugli zemaljskoj.

I njegovo kraljevsko visočanstvo, ubrzo je zamenilo njegovo veličanstvo – Kafić.

Slično tome, i u kafanama u Srbiji bili su proglašavani i svrgavani vladari i vlade.

Tamo su organizovane i prve pozorišne predstave, prvi sajmovi knjiga, prve bioskopske projekcije, i uvedene su prve telefonske linije.

Slično je bilo i u Novom Sadu u Ugarskoj, gde su centralna mesta političkog, društvenog i kulturnog života takođe bile kafane (Kod Bele lađe, Kod Kamile itd).

Naravno, nezaobilazna je uloga kafana poput Kluba književnika, Madere, Lovca i drugih i u onoj savremenoj političkoj istoriji Srbije.

A prvi odistinski omladinski kafić za novu buržoaziju, Zlatni Papagaj iz kultne pesme Električnog Orgazma, u Beogradu je otvoren tek 1979. godine, početkom novog talasa društvene modernizacije i ličnih sloboda u Jugoslaviji.

Najzad, jedna od prvih i najposećenijih internet stranica u Srbiji zvala se upravo – Serbian Cafe.

Kafei naprosto jesu bili i ostali lučonoše modernosti i Prosvetiteljstva, a što je i više od metafore. U kafani Proleće, na uglu Kolarčeve i Makedonske, 1880. godine zasvetlela je i prva sijalica u Srbiji.

Razmislimo o ovoj društvenoj i političkoj istoriji kafea kada toliko komotno kritikujemo kulturu kafića u Srbiji.

Nije li prezir prema punim kafićima jedan konzervativni i reakcionarni stav one strukturno staleške i feudalne Srbije?

Pa čak i kada pred izazovom kovida 19 suvislo ponavljamo kritiku sa početka ove kolumne – „Traje pandemija, a kafići su puni“? Fizičko i društveno distanciranje nesumnjivo jesu važni za suzbijanje korona virusa.

Ali su društveni susreti, razgovori i diskusije po kafićima izuzetno važni za suzbijanje svake staleške autokratije i diktature u društvu.

Kao i za modernizaciju našeg društvenog sveta, nasuprot umobolnoj feudalnoj, patrijarhalnoj i parohijalnoj egzistenciji po kućama, poslovima i seoskim krčmama. U kafi i u kafiću počivaju ona politička, društvena i ljudska sloboda.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

6 reagovanja na “Kafić slobode”

  1. Baš lepo i u velikoj meri tačno.
    Sledeći put razradi g. Kišjuhas ulogu kafića u razvoju alkoholizma i narkomanije.

  2. odlican, kao i uvek!
    samo bih se osvrnuo na suptilnu ali sustinsku razliku izmedju diskusije politike i drustvenog zivota i galerije mobilnih telefona, grumenova raznih kljuceva kao etikete moci i malogradjanskih traceva na koje se aludira.. mislim da treba napraviti disekciju ta dva vida kafenisanja, a zatim ih ponovo spojiti na istom mestu, u kafani, tako da je jasno da samo zajedno oba diskursa cine jaku osnovu za postojanje takvih prostora, i tek zajedno mogu pomoci drustvu kroz insistiranje na postojanju jedne takve platforme – kafica..
    moj zakljucak bi bio – postujmo nase razlicitosti i radujmo se slicnostima, tek zajednickim snagama i dijalogom dolazi do sirenja politicke i gradjanske svesti.

  3. Ni vise kafica koji bi, po autoru teksta, trebalo da suzbiju autokratiju, ni manje demokratije… Ne razumem. Iskreno, zivim poslednjih 7 godina u ne tako urbanom delu Nemacke. U gradu od 30000 stanovnika jedva da ima 3 kafica , ima 5 vecih restorana, posle 5 sati popodne tesko da mozes videti ljude na ulici , lidl se zatvara u 8…. Ljudi se druze i okupljaju vikendom uz planinarenje, voznju bicikla ili neku fizicku aktivnost, i institucija pijenja kafe, uzivanja u istoj ( na koju sam navikao) ne postoji. Ispijanje iste zavrse za deset minuta i predaju se poslu. Ako bi uvece ostali duze budni, ne bi izdrzali sutrasnji radni dan koji uzme 200 posto coveka. Opet, boravio sam i u Italiji, i u njihovim kaficima skoro da nema mesta za sedenje- naime stolovi za ispijanje kafe su bez stolica, dakle , ni tu se ne cefi kafa kao kod nas. Verovatno svima njima zbog toga fali demokratija.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.