Milošević živi! 1Foto: Luca Marziale / Danas

Seriji koja je mogla da bude odvažnija i bolja, a opet i mnogo, mnogo lošija od one koju smo gledali.

Ne radi se o režiji, glumi, imitaciji, ambijentu i mizanscenu, pa ni o popularnoj kulturi.

Reč je o našoj političkoj kulturi. O našem društvu. Kuda ono ide? Šta ono misli i smatra? Koje su mu vrednosti? U šta veruje? Jer, poput zombija ili vampira, nemrtvi Slobodan Milošević i danas živi u našoj sociokulturnoj stvarnosti.

Sa ili bez serijskog programa o njemu i njegovoj porodici. I što je već skroz drugi žanr od političkog trilera ili dokudrame. U pitanju je naš društveni horor, film strave i užasa u nastavcima.

Mnogi su razborito kritikovali Porodicu zato što joj nedostaje famozni kontekst.

Zaista je upitno zbog čega je ovaj pomalo ćaknuti, ali opet romantični porodični par pod opsadom? Pobogu, zašto vlasti hapse i maltretiraju ovog gospodina, čiku ili deku? Šta im je skrivio?

Dođavola, čemu uopšte taj mrski Hag u koji bi da ga izruče na kvarno?

Osim krajnje sporadičnih aluzija, mi to ne znamo, pojma ili blage veze nemamo.

Nema u Porodici nakon Dnevnika u pola osam ni reči o rušenju Vukovara i Dubrovnika, četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva, otmici u Štrpcima, masakru na Markalama, silovanjima u Foči, masakrima u Podujevu i Suvoj Reci, genocidu u Srebrenici, etničkom čišćenju u Prijedoru, logorima Omarska i Keraterm, ili o Batajnici na samo 19 kilometara od vile Mir kao mesta radnje ovog večernjeg TV programa, gde je masovna grobnica sa telima 700 Albanaca (među njima 75 dece).

Ali nemamo pojma o tome, zar ne? Verovatno zato su etnički Srbi predstavljeni kao one jedine Miloševićeve žrtve – otac i ćerka izbeglice iz Hrvatske, Ivan Stambolić, i ona fanatična beogradska penzionerka.

Dakle, ništa tenkovi, granatiranja i snajperi, ništa hladnjače, logori i etnička čišćenja, ništa uzroci rata i/ili uzroci hapšenja.

Jedno veliko ništa oko zapitanosti A šta smo mi to drugima radili?

Sa izuzetkom montaže na samom kraju i tek petom činu serije, a koji je valjda imao da odgovori na hronično pitanje – čemu uopšte cela ta gužva? Međutim, da li je Zemljo moja Ismete Krvavac upalila kao uspešna, ili pak nevešta katarza?

Hajde da ne budemo pregrubi prema kreatoru serije (Bojanu Vuletiću).

Ne treba on da nas uči i (pre)vaspitava.

Ko želi da sazna više o uzrocima i razlozima hapšenja Slobodana Miloševića, eno knjiga, tekstova, dokumenata i dokumentaraca. Analogije sa filmom Hitler, poslednji dani (2004), ali i filmom Stradanje Hristovo (2004) su dobrodošle.

Jer i tamo se Adolf Hitler i Isus iz Nazareta odjednom pronalaze u krajnje nepovoljnim situacijama, i bez bilo kakvog konteksta.

Međutim, istorijski kontekst Hitlerovog i Isusovog stradanja dobro razumemo i znamo.

A poznajemo li razloge za Miloševićev bunker i/ili prikivanje na haški krst? Drugim rečima, Vuletiću lično se kontekst ratnih zločina, političkih ubistava, te izolacije i pljačke građana Srbije možda i – podrazumevao. A nama?

Milošević vampirski živi i zato što se, dvadeset godina kasnije, nikakvi ratni zločini, krivice i odgovornosti uopšte ne podrazumevaju u ovom društvu.

Naprotiv.

Milošević je nemrtav zbog toga što, poput krvoločnog zombija, još uvek živi njegova mantra da Srbija nije učestvovala u ratu.

Kao i da su građani Srbije (p)ostali toliko mrtvi, ranjeni, emigrirani i bedni zato što su neki drugi bili i ostali protiv Srba i Srbije kao dežurne i biblijske žrtve.

Svi, Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Amerikanci, Englezi, Nemci, izdajnici i strani plaćenici iz DOS, svi su oni krivi i odgovorni, samo ne – on i njegova porodica sa saradnicima.

I koju onda, eto, slučajno i odjednom, hapse na Dedinju ili na televizoru.

A Porodici nedostaje i sledeće objašnjenje. Zašto je DOS bio toliko nespretan i smotan kao sajla?

Zbog čega su morali da se dovijaju kako da preveslaju Miloševića?

Zašto je uopšte i moglo da dođe do krvoprolića, umesto hladnih i birokratskih lisica na njegovim rukama?

Nakon serije, ostaje utisak da je to samo zato što su lideri DOS bili nekakve šeptrlje, nesposobnjakovići i prevaranti.

A ne zato što DOS i mesecima nakon Petog oktobra nije držao sve poluge vlasti ili društvene moći u državi. Pošto su mnoge figure i duboke strukture Miloševićeve vlasti ostale moćne, uticajne, lojalne, naoružane i žive – baš kao i danas.

Po prirodi zapleta, glavni junak serije Slobodan Milošević je na RTS iznova dobio platformu, govornicu i mikrofon, da opet ponavlja svoje otrcane fraze.

Kao u Dnevnikovom dodatku onomad, slušali smo o zlom Zapadu i naopakim Amerikancima, subverzivnim izdajnicima i petokolonašima, odbrani i obnovi zemlje, nacionalnom ponosu i dostojanstvu, o našoj državi i našem narodu, u jednoj antiglobalizaciji i Berlinskom zidu za materijalno i duhovno siromašne.

Učinivši da mnogim starim i novim socijalistima i julovcima zaigra srce, digne se ponos, te ovlaže butine. Suprotno tome, sporadične Đinđićeve opaske u seriji deluju naivno i imitatorski jadno, otprilike poput one omladinske nesretnice koja je Đinđićeve rečenice morala da pročita sa mobilnog telefona, sve da bi se ubrzo okliznula i tresnula o pod naše stvarnosti.

Jer čije političke vrednosti i svetonazori su življi i vitalniji u Srbiji danas, pa i među omladinom sa Instagrama i Tvitera – one Miloševića ili Đinđića?

Serija Porodica zaista nije apologetska, revizionistička, niti rehabilituje Slobodana Miloševića.

Ali ona nesvesno ili podsvesno zlopati od mnogih ideja, vrednosti i mimova koje je i sam antagonista ili antiheroj Milošević memorandumski posejao po Srbiji. Slobizam jeste živ i zdrav, hvala na pitanju.

Živi Miloševićev izolacionistički antiglobalizam, njegova antizapadna i anti-NATO retorika, njegova proruska neutralnost i prokineska fantazija, njegovo prikrivanje dokaza, njegova korupcija i kriminal njegovih intimusa, njegovo – i naše – bežanje od krivice i odgovornosti.

Njegov Sistem. A nije li Srbija već „umorna od same sebe, od svoje palanačke samodestrukcije, od podivljalih reči koje je zavađaju samu sa sobom i svetom, od zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume, od svoje istočne opcije, od svog narodnjaštva, od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja?“, besmrtnim rečima Bogdana Bogdanovića upućenim Miloševiću i CK SK Srbije još 1987? Očigledno je da se Srbija – još uvek nije umorila. Milošević još diše.

Zato svaka čast TV seriji, ali moramo stalno podsećati i na sledeću stvar.

Nisu Zapad i svet (bili) protiv Srbije i Jugoslavije. Milošević je bio protiv Srbije i Jugoslavije. Svojom politikom, odlukama, ponašanjem, pa i odbijanjem brojnih sporazuma, upravo je on taj koji je zaista izdao Kosovo.

Kao i što je, tek malo ranije, izdao i Srbe u Hrvatskoj. Milošević je i izolovao, opljačkao, osiromašio, odselio (od Kanade do Novog Zelanda) ili podjednako izdao i Republiku Srbiju i Srbe.

A nesrpske građane Hrvatske, Bosne i Srbije (Kosova) je granatirao, progonio i ubijao, pa zatim sakrivao i premeštao po grobnicama i hladnjačama.

Svoje političke protivnike ubijao je kreativnije – kamionima sa peskom, vatrenim oružjem, i živim krečom. I nisu Milošević-Marković bili nekakvi naivni i penzionerski zaluđeni recidivi komunizma i jugoslovenstva.

Nisu oni socijalisti, već nacional-socijalisti.

Dakle, super je ispala Porodica. Ali, šta je sa našim porodicama?

Pa, moja sopstvena porodica ili moji roditelji su 1990. činili dvoje od 277.398 ili 5,52 odsto ljudi koji su na izborima glasali za Ivana Đurića iz Saveza reformskih snaga. Ali je tada za Slobodana Miloševića glasalo 3,3 miliona ili 65,3 odsto ljudi.

I šta sad?

Nije li on pošteno najavio ratove, još na Gazimestanu, na Vidovdan 1989? Pa onda i zaratio i zaustavio evropeizaciju države i modernizaciju društva koju su predlagali Ante Marković i drugi, a sve radi izmaštanog nacionalnog dostojanstva i veličine?

I nismo li sve to i sami poželeli i vlažno sanjali?

Naš BDP, naše blagostanje, pa i naša budućnost, samo su preliveni u municiju za tenkove, snajpere i minobacače, namenjene Vukovaru, Sarajevu i Đakovici.

Pa što se onda bunimo i iznenađujemo ako ovako razlupano, zaostalo i zapušteno živimo?

Umesto sveta, odabrali smo onaj plitki militarizam i jeftini nacionalizam.

Kao što se i dalje valjamo u njemu. Maštamo li još uvek o Velikoj Srbiji?

Belosvetskoj zaveri? O svom nebeskom narodu kao kosmičkoj žrtvi, bez bilo kakve krivice i odgovornosti za to kako tačno živimo i umiremo? E pa zato Milošević živi.

Slobodan Milošević bio je običan bankarski pacov (Koča Popović), lopov i ratni zločinac koji se bori za vlast i sopstvenu zadnjicu. A ne istorijski državnik koji bistri geopolitiku sa Čedom Jovanovićem.

Međutim, najmanji je problem što Milošević u Porodici nije prikazan kao nakaradno čudovište i monstrum, već kao čovek od krvi i mesa koji brine o sebi i svojoj porodici.

Problem je u tome ako mu i dalje verujemo. Ne treba nama televizijska dehumanizacija Slobodana Miloševića.

Treba nam da razumemo da se banalno zlo i naopako kriju u svakom od nas. Kao i da skapiramo da sve ovo nije valjalo, da nije trebalo ovako, pa i da se i sami pogledamo u ogledalo. U suprotnom, eto nama novog Miloševića, dok smo rekli Porodica.