Naši antivakcinaši

Zašto uprkos krvavoj istoriji zaraznih bolesti koje su odnele milione dečjih života (i neke buduće Njutnove, Darvine, Ajnštajne i Bilove Gejtsove?), neki roditelji i dalje rizikuju živote svoje dece? Istorija sveta u mnogome je istorija mikroba. Zbog čega onda mnogi ljudi koji, sa vakcinom u rukama i imunom sistemu, najzad imaju šansu da uzmu tu istoriju i sopstvenu sudbinu u svoje ruke, kategorički odbijaju tu blistavu i sjajnu mogućnost? Za ljude koji imaju bar minimum poštovanja prema nauci, istini i znanju, ta drama oko zaštite dece od zaraznih bolesti provaljena je još u 18. i 19. veku, hvala Edvardu Dženeru i Luju Pasteru, iako su izvesne prakse imunizacije korišćene još u drevnoj Kini, Indiji i Persiji. Ali, umesto toga, mnogi obrazovani i moderni ljudi današnjice, gorljivo praktikuju dubiozne i lažne metode „tradicionalne“ kineske i indijske medicine, a zapravo pomodnog i opasnog nadrilekarstva mahom osmišljenog u 20. veku.

Dakle, šta ćemo sa onima među nama koji ne bendaju vakcinaciju, odnosno beže od vakcina kao vlade Republike Srbije od restrukturiranja javnih preduzeća? Jer, u pitanju je prvorazredni problem javnog zdravlja. S jedne strane, antivakcinaše je lako o(t)pisati kao sumasišavše hipike u isusovkama i organski vunenim džemperima ili kao teoretičare zavere koji nose alu-foliju na glavi da im razna judeomasonska „zračenja“ ne bi pobrkala mozak. Sa druge strane, činjenica je da smo i mi sami, šatro racionalni i suvisli, jednako skloni toj istoj zlokobnoj zaveraškoj logici koja uporno preti i trajno vreba. Uobičajena je zabluda da ljudi koji dovode u pitanje nauku i vakcinaciju nisu dovoljno obrazovani. Okej, moguće je da nisu obrazovani dovoljno dobro, u smislu naučne pismenosti i kritičkog mišljenja, ali je demografska činjenica da većina onih koji odbijaju da vakcinišu decu imaju završene fakultete i žive u gradu, ako ne i u centru grada. Uzgred, isto je i sa protivnicima genetski modifikovane hrane, onima koji sumnjaju u globalno zagrevanje i tome slično. Antivakcinaši su toliko uticajni zato što (za)udaraju na neke duboke i univerzalne pretpostavke ljudskog uma. I da bismo se protiv njih uspešno borili, moramo ih bolje razumeti.

Prvo, moramo znati da su teorije zavere samo jedan laički i zdravorazumski način da se suočimo sa tragedijom i nepravdom. Ljudi i njihovi umovi sami formiraju obrasce i objašnjenja pred nečim što je slučajno i nasumično. Zato „vidimo“ razne oblike u oblacima na nebu ili u šarama u šoljici od popijene kafe. Isto je i sa slučajevima nasumičnog i podlog nasilja kao što su teroristički napadi. Baš kao što primećujemo jednoroge u oblacima i, sestro slatka, novog visokog i crnog mladića u socu od crne kafe, mi uzimamo banalne nekonzistentnosti u pričama o terorističkim napadima, i zatim kreiramo svoju utešn(ij)u verziju istih. Jer, teško je pojmiti da su neki zli, nepredvidivi i neuračunljivi ljudi zaista „neočekivano i ničim izazvano“ oteli par aviona i zapucali u zgrade Svetskog trgovinskog centra 11. septembra pritom usmrtivši 3000 nevinih ljudi, a da je za to znala „naša vlada“. Jer ako poverujemo u ovu činjenicu, onda to znači da je sve tako nasumično, neplansko i nesigurno, i da sutra i mi sami možemo biti slučajne i nasumične žrtve. S druge strane, ukoliko je bar neko za to unapred znao – predsednik i kabinet mu, Jevreji i masoni iz senke, reptilska engleska kraljica, svejedno – tada postoje bar neka kontrola i neki sistem. Ili, od Lija Harvija Ozvalda, preko nekog anonimnog bombaša samoubice, do kreatura koje su pucale po posetiocima koncerata u Parizu ili Las Vegasu, neshvatljivi su nam takvi usamljeni i poremećeni podlaci. Jer bi to značilo da je sve tako prokleto nasumično i rizično. Strašno je pomisliti da nešto tako malo, zlo i beznačajno može uništiti nešto toliko veliko i lepo, bio to Džon Kenedi, posetioci pijace u Bagdadu ili koncertna publika u gradovima svetlosti ili greha.

A nema veće nasumičnosti i bolnijeg podlaštva od bolesti kao što su autizam ili kancer. Za naš um, i ove bolesti su poput terorista. Pojavljuju se bez najave, bez poznatog uzroka, i uništavaju zdravlje i živote potpuno nevine dece i ljudi oko sebe. I zato, koliko god to neobično zvučalo, mnogo je utešnije pomisliti da iza našeg autističnog deteta stoji zla „farmakomafija“, zaverenici u belim mantilima ili američka vlada. Nego pomisliti da je ono bolesno potpuno slučajno i nasumično, tj. kao posledica specifično nezgodno poslagane kombinacije u genomu. Pri čemu je to sa autizmom dodatna petljancija zato što se prvi simptomi autizma najčešće pojavljuju neposredno nakon vakcinacije. A naši umovi su jednostavno gladni za objašnjenjem, za razumevanjem, za pronalaskom strukture i smisla u nečemu što strukture i smisla nema. Uradićemo sve, pa čak i izložiti naše dete riziku od malih boginja i poverovati da države namerno „daju“ deci autizam ili rak od side, samo da ne prihvatimo da smo uronjeni u blato surove slučajnosti, bez kontrole ili plana.

Drugo, ljudi imaju tu neobičnu sklonost da na pritisak i na kontraintuitivne činjenice reaguju dodatnim zakopavanjem u rovove. Ne, „inat“ nije srpski izum, već izum evolucije prirodnom selekcijom. O ovome su „Fusnote“ već drobile prošle nedelje, ali nije na odmet ukratko ponoviti: ljudska životinja je toliko komično tvrdoglava da će u fajtu između činjenica i vrednosti uvek odabirati vrednosti. Pred našim duboko ukorenjenim vrednostima o prirodnom-neprirodnom ili prirodnom-veštačkom, činjenice o vakcinaciji otpisuju se kao vaskolika zavera eksperata i establišmenta, iako to veze sa logikom i zdravim razumom nema. Određenim slojevima ljudi, vakcinacija izaziva iste emocionalne i strastvene reakcije kao da fanovima Dž. R. R. Tolkina, Džonija Štulića, Obraza ili Saše Jankovića kažete da su „Gospodar prstenova“ ispodprosečna književnost, „Azra“ ispodprosečan bend, da je Mladić bedna kukavica, a Vučić vanserijski državnik. Bez obzira na činjenice, okida se reptilski deo mozga koji percipira kao da je napadnuto naše telo, a ne samo naš pogled na svet.

Treće, nevolja sa teorijama zavere je ta da ponekad imamo dobre razloge da budemo sumnjičavi i prema vlasti i prema establišmentu. CIA, snajka, CIA je u svojoj istoriji imala mnoge moralno problematične akcije, a tek su zdravstveni sistem i institucije u Srbiji mahom nakaradno skaradni. Međutim, sve to je zapravo razlog manje, a ne razlog više, da budemo skloni teorijama zavere. Naime, ogromni sistemi u kojima provejavaju ili pak vladaju nepotizam, neznanje i zabušavanje – poput države ili javne uprave – jednostavno su nesposobni da uspešno prikriju ili zataškaju bilo šta. Dođavola, pogledajmo samo u (onlajn) profile raznih pripravnica Ministarstva inostranih poslova koje požure da objave svoje bahate provode i putovanja plaćena javnim novcem pratiocima po Fejsbuku i Instagramu? Dok ministar zdravlja nije uspeo da sakrije svoje drugarske fotografije sa kriminalcima, ubicama i državnim neprijateljima broj jedan. Da li zaista mislimo da takva (ili bilo kakva) vlast može da prikrije ili zataška bilo šta? A ponajmanje zaveru toliko krupnu kao što je sistematsko trovanje populacije? U tom slučaju, na stotine ili na hiljade ljudi bi morali da budu uključeni u globalnu zaveru, a van pameti je da do sada to niko nije ispričao komšinici na kafi, frizerki u salonu ili automehaničaru u radionici.

Najzad, antivakcinaši su uspešni i zato što ljudi neodoljivo vole – dežurne krivce. Neprijatelje, negativce, antagoniste, loše momke, hvala Holivudu i antičkoj drami. A svako ko je bar jednom imao loše iskustvo u ambulanti ili domu zdravlja, dakle, svih 7.565.761 građana Srbije sa prošlog popisa, skloni su da te mrske lekare i medicinske sestre sa kojima isti razvratno opšte, vide kao deo problema, a ne rešenja. Nevolja sa autizmom, kancerom, virusima i bakterijama je taj da naprosto ne vidimo opipljivog neprijatelja ukoliko nemamo mikroskop i laboratoriju u podrumu ili garaži. Pa ih izmišljamo i konstruišemo, zato što je stvarni krivac isuviše neuhvatljiv i nevidljiv u poređenju sa nekom mračnom vladinom figurom ili nadobudnim „stručnjakom“ u belom mantilu. Uz to, kao zaveraški zaluđenici možemo delovati kao vrlo kritični, skeptični i „antiprotivni“ pojedinci ili moralni krstaši u borbi protiv pokvarenog sistema – a to je uvek seksi u kafani, na internetu ili bar samima sebi u ogledalu. Super je „misliti svojom glavom“ i biti „otvorenog uma“. Ali, nešto je sasvim drugo kada dopustimo da nam taj um i razum ispadnu napolje. Dakle, antivakcinaši greše, pojma nemaju i opasni su po javno zdravlje svih nas i naše dece. Ali je za sve nas bolje da (probamo da) ih razumemo, i na taj način im se suprotstavimo. Kao i da mi, vakcinisani i vakcinaši, ne produbljujemo postojeće opasne rovove i ne personalizujemo neprijatelja u problemu koji je sistemski i gotovo biopsihološki pošto pripada ljudskoj prirodi. Jer, virus antivakcinaške antilogike je uporan i nezgodan, koliko i sveprisutan. I protiv njega još uvek ne postoji adekvatna vakcina.