I oba su pristupa suvisla, značajna i potrebna. Da li je najvažnija činjenica i najupadljivija odlika ljudskih kultura njihova međusobna sličnost, ili su to njihove međusobne razlike? Ovo pitanje je poput onog o polupunoj ili polupraznoj čaši. Odgovor zavisi od naučnog ukusa i ličnih sklonosti. A ponekad i od toga na koju je nogu istraživač ustao izjutra. Uzmimo za primer – pozdravljanje. Eskimi (Inuiti) se dodiruju nosevima, a Tibetanci isplaze jezik. U Japanu se blago klanjaju, dok Indijci usput i spajaju sopstvene dlanove. LJudi u Zapadnoj Evropi se rukuju, a na Mediteranu i na Balkanu se ljube u obraz, dva ili tri puta. Međutim, sve ove raznovrsne kulture takođe imaju nešto zajedničko, a to je da – sve poseduju fizički gest ili ritual prilikom susreta. Na svetu ne postoji niti jedno društvo u kojem ne postoji nekakav ritual pozdravljanja. I sad, šta je važnije? To što se neko klanja, neko rukuje, a neko cmače, ili to što se svi mi, ljudi, od Aljaske do Australije – pozdravljamo nekim ritualnim gestom?

Za one istraživače koji se bave međuljudskim sličnostima, primera ima tušta i tma. Postoje tzv. „ljudske univerzalije“ i mnogi autori su ponudili svoje spiskove dotičnih. Najpoznatiji je onaj antropologa Donalda Brauna iz 1991. godine, a u kojem navodi više stotina stvari koje su zajedničke svim ljudima, u svim društvima i kulturama na svetu. Među njima su i sledeće drangulije, verovanja i ponašanja: mitovi, tabui, magija, bogovi, verovanja u zagrobni život, verovanja o sreći i baksuzu, brak, briga o deci, „bebeći govor“ prema deci i romantičnim partnerima, ukrašavanje tela, estetika i briga o lepom, konzumiranje psihoaktivnih supstanci, stav da muškarci i žene imaju različite prirode, krađa, ubistvo, zabrana nekih tipova ubistva, zabrana nekih tipova seksa, seks u privatnosti, razlikovanje dobrog i lošeg, koncept poštenja, srodstvo i termini za srodstvo, nepotizam, brojevi, jezik, metafore, izreke, lična imena, nazivi za boje, kuvanje, deljenje hrane, ples, muzika, igra, tkanje, oruđa, oružja, empatija, trgovina, reciprocitet, koalicije, kolektivni identiteti, gorepomenuti gestovi pozdravljanja, favorizovanje sopstvene grupe, sumnjičavost prema autsajderima, uvrede, sukobi, silovanje, ljubomora, stid, strah od zmija, sahranjivanje, post, tračarenje, laganje, plakanje, higijena, kontrolisanje nužde, tumačenje snova, nada, lečenje, frizure, društvene posete, sklonost prema slatkom, golicanje, humor, pričanje viceva i tako dalje. A ovo je samo delimični spisak.

Na drugoj strani, mnoga ljudska društva i ljudske kulture jesu i različita kao stiropor i žirafa. Zapanjujuće se razlikuju u pogledu toga kako sve doživljavaju život, uspeh, moralnost, sreću, ljubav itd., baš kao i u pogledu resursa i privilegija koje poseduju, tj. po svojim (ne)prilikama i mogućnostima. Jer, očekivani životni vek devojčice iz Monaka biće 93 godine, a devojčice iz Angole samo 39 godina. U Letoniji je pismenost 99,9 odsto, a u Nigeru 19 odsto. BDP po glavi stanovnika je vrtoglavih 125.000 dolara u Kataru, 15.000 dolara u Srbiji, a mršavih 700 dolara u Burundiju. Oko hiljadu puta je verovatnije da na porođaju umre žena u Južnom Sudanu, nego žena u Norveškoj, baš i oko 450 puta verovatnije da vas ubiju u Hondurasu, nego u Singapuru. I stotinu puta je izvesnije da žena bude silovana u Južnoj Africi, nego u Japanu. A oko deset puta je verovatnije da dete bude maltretirano u školi u Ukrajini ili Srbiji, nego u Švedskoj ili Danskoj. Udeo žena u parlamentu u Ruandi je 61,3 odsto, na Kubi 53,2 odsto, u Španiji 41,1 odsto, u Srbiji 37,7 odsto, u Nemačkoj 31 odsto, u Sjedinjenim Državama 25 odsto. Dok žene u Saudijskoj Arabiji ne smeju ni da napuste kuću bez pratećeg muškarca. Prema izvesnom „Indeksu sreće“ iz 2018. godine, deset najsrećnijih društava na svetu su, redom, Finska, Norveška, Danska, Island, Švajcarska, Holandija, Kanada, Novi Zeland, Švedska i Australija, dok su na dnu Jemen, Tanzanija, Južni Sudan i Burundi. Srbija je na osrednjem 78. mestu (od 156), ušuškana između Portugala i Grčke. Da li treba da budemo srećni zbog toga?

Kultura jeste i nešto što nepopravljivo nosimo sa sobom, gde god se nalazili. Prema jednom istraživanju zaposlenih u istoj multinacionalnoj kompaniji, na pitanje „Koji je najvažniji razlog da pomognete nekome?“, Amerikanci su najčešće navodili da je to zato što je ta osoba ranije bila pomogla njima, Kinezi zato što se dotični nalazi na višem društvenom položaju, a Španci zato što je u pitanju njihov prijatelj ili poznanik. LJudi iz „individualističkih“ kultura (Sjedinjene Države) mnogo češće govore i misle o sebi u ličnim terminima („Ja sam profesor“), a ljudi iz „kolektivističkih“ kultura (Južna Koreja) u relacionim terminima („Ja sam brat“). Kada nešto zabrljaju, prvi se mahom zapitkuju „Kako ću ja moći da živim sa sobom?“, a drugi mahom „Šta će o tome reći komšije?“. Ili, u jednom blistavom istraživanju belosvetskih diplomata zaposlenih u Ujedinjenim Nacijama na Ist Riveru u NJujorku, pokazalo se i sledeće. Kazne za nepropisno parkiranje na Menhetnu najređe plaćaju one diplomate sa najvećim stepenom korupcije u zemljama iz kojih dolaze. Ponekad taj prokleti ruksak kulture sa sobom nosimo i prilično dugo. Katolici i pravoslavci se i danas mršte jedni na druge, dok suniti i šiiti umeju i da zapucaju ili aktiviraju bombu. I sve to zbog teoloških i političkih razmirica od pre devet, odnosno od pre četrnaest stoleća.

A sve te naše blesave kulturne razlike sa pratećim sukobima posledica su jedne krajnje banalne činjenice. A to je – gde nas je na svet donela roda? Gde je izrasla ta glavica kupusa iz koje smo potekli? Ili, gde su se to mama i tata bili seksali, realno govoreći. Ali onda, kako uopšte možemo etnocentrično tvrditi da su baš naša kultura i ovaj naš način života, vrednosti, tradicije, verovanja i ponašanja nekako – najbolji? Jer mi, eto, „poštujemo svoje“, čineći ovo samo zbog te kosmičke lutrije ili geografske slučajnosti. Zato nema boljeg dizača svesti od antropologije ili od upoznavanja sa drugim kulturama i načinima života. Raznovrsnost ili diverzitet ljudskih kultura upućuje na saznanje da nisu Danci „bolji ljudi“ od Nigerijaca, Belgijanci „civilizovaniji“ od Kongoanaca, Rusi nekako „duhovniji“ od Amerikanaca, a Srbi „stariji“ i moralno „ispravniji“ od Hrvata, Albanaca i Bošnjaka. LJudske kulture – a ne ljudske biologije – su te koje su različite. Međutim, baš zato ta društva imaju i toliko različite ishode, rezultate i posledice, odnosno različite stope pismenosti, smrtnosti, nasilja, silovanja, zlostavljanja, korupcije, autokratije, rodne ravnopravnosti, homofobije, visokoobrazovanih, vakcinacije, BDP-a, sreće i nesreće. I baš je zato toliko važno na koji deo planete i sveta ćemo se tačno ugledati. Kakve kulturne obrasce poštovati i promovisati, i koje kulturne prakse usvajati, a koje odbacivati.

Najzad, ne smemo da zaboravimo i na sve one hrabre antropologe i sociologe koji posvećeno i marljivo ukazuju na sve naše međusobne – sličnosti. I koji već decenijama ispadaju iz mode zbog terora političke korektnosti i dogmi multikulturalizma. Kada turistički posetimo drugu zemlju i društvo, kulturne razlike nužno i prirodno jesu ono prvo što nas ubada u oko. Jer, vidi, blesavi Japanci se klanjaju, umesto da se izljube triput. Ali, istrenirajmo tada svoj mozak da uvidi i šta je sve ono kulturno podrazumevajuće i uzeto zdravo za gotovo, a što nas zapravo čini toliko sličnim među sobom. Svi se mi pozdravljamo, zahvaljujemo i izvinjavamo, posećujemo, friziramo i šminkamo, večeramo, igramo i plešemo, plačemo, stidimo se i razlikujemo dobro i zlo, pušimo, pijemo i drogiramo, tračarimo, smejemo se i pričamo viceve. Niko nije odistinski vanzemaljac u drugoj zemlji. Dođavola, u ritualu upoznavanja, izvesni Hiroši Abe je ovog sociologa i kolumnistu u Japanu bio domaćinski dočekao u fudbalskom dresu i sa šest limenki piva. Na železničkoj stanici u Hirošimi, u senci japanskih „šinkansen“ vozova koji šibaju 320 kilometara na sat. Da li su tada važnije naše sličnosti, ili naše razlike?

Poštovanje kulturnih razlika čovečanstva neretko jeste krajnje potrebno. Ali sve to može da se pretvori i u iskopavanje novih etnonacionalnih rovova, getoizirajućih ksenofobija i uopšte kratkovidosti u pogledu svega onoga što nas spaja i što nam je zajedničko. Političari su ti koji se politički korektno fokusiraju jedino na kulturne različitosti, pa onda eno folklora i tancuj, tancuj, vikrucaj. I simpatične su te raznovrsne narodne nošnje vojvođanskih Srba, Hrvata, Mađara, Slovaka, Rumuna, Rusina, Bunjevaca, Roma i ostalih, ali samo dok slučajno i jeretički ne skapiramo šta ih sve međusobno – spaja, a ne razdvaja. A spaja ih jedinstvena vojvođanska kultura koja se zgodno, poput Lego-kockica, uklapa i sa kulturom Slavonije u Hrvatskoj, Banata u Rumuniji, te Centralne Evrope u celini. Ali i Evrope i sveta, jer ne postoji kultura bez narodne nošnje, pesme i plesa. Ili, možemo do kraja vremena bistriti razlike između srpskog, hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika, ali ostaje tvrda činjenica da se baš ova rečenica piše identično ili isto na sva četiri jezika. Zato nije sve u razlikama, ima tu jedna gomila u sličnostima. Kao ljudska bića, dovoljno smo uviđali i tragali za onim što nas razdvaja, hajde da pronađemo i razumemo šta nas sve međusobno spaja.