Skakanje u bunar

Svi znamo za tu dramu. Kao klinci ili adolescenti smo proizveli neku psinu, neposlušnost i nepočinstvo, pa smo se zatim pred roditeljima i sličnim autoritetima nevešto pravdali da nas je eto, posve naivne i nevine, taj i onako delinkventni drugar Marko na tu stvar bio „naterao“? I sad, kao što takođe dobro znamo, taj izgovor nije naročito palio kod naših roditelja – otud i njihova i logična i logička replika o skakanju u bunar ili sa mosta ili varijacije na temu. I dobro je ako smo se tada izvukli sa pedagoškom kritikom ili zauškom, dok je kaiš ostao u pantalonama, uprkos željama i pozdravima onog Zorana Milivojevića. Ali, ono što (odistinski naivni) tada nismo bili kapirali je sledeće. Ti naši roditelji i sami redovno i svakodnevno uskaču u taj jedan te isti socijalni bunar sa svojim sopstvenim vršnjacima. To jest, i oni sami su žrtve jednog vršnjačkog i društvenog pritiska, odnosno konformizma i imitacije. Kada kupuju hranu i odeću, kada gledaju filmove i televiziju, kada idu na zabave ili dočekuju goste, kada procenjuju druge ljude i kada glasaju na izborima.

Zamislimo da idemo na koncert, i na ulici ili raskrsnici naiđemo na grupu ljudi koja manično gleda uvis. I bez naročitog razmišljanja o tome, i mi bismo svoj pogled automatski uputili ka nebu, posve zainteresovani šta se tamo odvija, zar ne? Zatim, kada stignemo na taj koncert, pa dežurni muzikant izvede nešto na klaviru ili trubi, a publika oko nas počne da aplaudira. Da li i mi sami frenetično pljeskamo dlanovima, zajedno i unisono sa svima (čak i ako nismo naročito oduševljeni)? Najzad, nakon koncerta idemo do garderobe gde smo ostavili kaput, pa svi ispred nas zgodnim garderoberkama ostavljaju bakšiš na limeni tanjirić. Zar nećemo i mi tamo ostaviti neku sitnu kintu, iako je sva ta usluga zapravo uključena u cenu karte? Naravno da hoćemo. A po čemu smo mi onda tačno različiti od naše dečurlije koja se, na nagovor vršnjaka iz klupe ili ulice, pentra po drveću, grafitira zidove, oblokava pivom ili tetovira telesa, odnosno od omladine koja komotno uskače u taj bunar socijalnog pritiska i konformizma? Ni po čemu naročito, tako je.

U pitanju je logička greška koju kognitivni psiholozi i društveni naučnici nazivaju „socijalni dokaz“. I koja je mnogo popularnija po svojoj nepopularnoj sintagmi – „instinkt krda“. Naprosto, ljudi misle da se ponašaju ispravno i prikladno onda kada se ponašaju isto kao i drugi ljudi unaokolo. Kada, kao i svi, aplaudiraju na koncertu, ritualno ustaju, sedaju i prekrštavaju se u crkvi, kada prate modu i trendove ili kada naprosto slušaju svoje komšije i komšinice. I kada, kao u onom poražavajućem vicu, glasaju za režim ili onako kako glasa većina („A, za njega ću glasati onda kada dođe na vlast!“). Logička pogreška „socijalnog dokaza“ – ako mnogi to rade, mora da je dobro – jeste zlo i naopako koje vreba iza svakog hobija i dijete, ali i iza svake političke odluke i pogleda na svet. Svi smo mi samo veliki imitatori, društvene životinje i svojevrsna stoka koja bi da se prilagodi većini u krdu. Zvuči preterano? Bilo je i ljudi koji su pristajali na kolektivno samoubistvo u okvirima raznih verskih kultova i sekti, samo zato što ruku na sebe diže i obližnji zemara i sektaš. Konformizam je moćna stvar, a imitacija je sudbina.

U nizu klasičnih eksperimenata iz 1950-ih godina, legendarni socijalni psiholog Solomon Aš je ovo i eksplicitno dokazao. LJudi će na očigledna, jednostavna i banalna pitanja namerno i svesno davati pogrešne odgovore, samo zato što su neki drugi ljudi pre njih takođe odgovorili pogrešno. Jer, ćuti, mani, batali, bolje je ne izdvajati se iz gomile ili mase i biti pametnjaković. A i ko zna, bolje je verovati drugima nego sopstvenim očima. I sad, pre nego što za ovu skandaloznu stvar krenemo da krivimo ljude bez mozga, kičme i uverenja, okrivimo – Čarlsa Darvina. Jer ovakav bezumni konformizam zapravo je bio sasvim optimalna strategija za opstanak ili preživljavanje tokom naše evolucione prošlosti. Zamislimo našeg pretka kako sa ekipom luta po afričkoj savani u potrazi za hranom. I, odjednom svi ostali u njegovoj grupi počnu da beže koliko ih noge nose. Šta uraditi? Zastati, češkati se po lobanji, „misliti svojom glavom“ i procenjivati da li je u blizini lav ili krokodil, ili pak kao konformista „skočiti u bunar“ i raspaliti u beg poput svih ostalih? Oni pametnjakovići koji su promišljali, analizirali i ponašali se drugačije od grupe – najčešće su završavali kao ručak spomenutih lavova i krokodila, i nisu uspevali da prenesu svoje mudrijaške gene na potomstvo. Mi, preživeli potomci, zapravo smo plodovi prepona jedne duge linije svih onih preplašenih konformista koji su slušali većinu, ponašali se prikladno, i imitirali druge.

A ne moramo ni zamišljati naše majmunolike pretke i razne divljake po džunglama i urođenike po zabitima, dakle, tu neku našu dalju rodbinu. Taj je konformistički i imitatorski obrazac toliko duboko ukorenjen u naše mozgove da ni ne znamo kako drugačije da se ponašamo. Mi gotovo nikada ne mislimo svojom glavom. Imitiramo komšije, prijatelje, kolege, pa čak i nepoznate i anonimne „recenzente“ i komentatore na internet sajtovima kao što su „Amazon“, „Booking“ ili „TripAdvisor“.

Manično tragamo za iskustvima drugih kada kupujemo ili odabiramo automobil, veš-mašinu, laptop, hotel, restoran, vino u restoranu, odeću, patike, knjigu, muziku, film, seriju, kozmetičke proizvode, kućnu hemiju i ama baš sve ostalo. Konsultujemo se sa svojom bandom hominida i lovaca-sakupljača, imitirajući njihovo ponašanje i konformirajući sa njihovim izborom. Čim je nešto popularno, „u modi“ ili dobro ocenjeno, pa mora da je dobro, zar ne? Mnogo češće tragamo za „socijalnim dokazom“, nego za objektivnim kvalitetom nekog proizvoda ili usluge. Proverimo mi (objektivnu) potrošnju Pežoa, Fijata ili Hjundaija kojeg bismo kupili, ali se i raspitujemo – šta kažu ljudi? Jel se često kvari? U tome je i suština top-lista, nagrada, recenzija, anketa i raznih procena i ocena. Poenta je u relativnom (socijalnom) dokazu kvaliteta, umesto onog objektivnog. Najzad, u tome je i funkcija nasnimljenog smeha po televizijskim serijama-komedijama, koji je tu da bi i nas same naterao na smeh. Jer, mora da je smešno, ako se već kikoću drugi?

Međutim, ništa nije smešno kada je reč o politici. A iste ove mentalne i logičke greške suvereno vladaju i našim političkim i izbornim sistemom. Upravo zato je i na mitinge i predizborne konvencije toliko važno dovući masu ljudi od nemila do nedraga, odnosno zbog toga prepuni trgovi, hale i sale imaju krupne marketinške efekte i političke posledice. Oni služe kao neoborivi socijalni dokaz, zabeležen kamerom na dronu, da su određeni političar ili partija popularni, i da je baš tu ono političko krdo kojem se valja pridružiti. Isto je i sa fenomenom naručenih internet komentara ili „botova“ ispod vesti ili kolumni. Ukoliko ogromna većina hvali ili kudi određeni stav, vest ili politiku, mora da tu ima nešto. Kao i sa odabirom automobila, šporeta, vina ili serije, neodoljivo nas interesuje – šta kažu ljudi? U tome je suština i značaj svih predizbornih anketa i istraživanja javnog mnjenja uopšte, bile one naručene ili objektivne, svejedno. Ukoliko ankete tvrde da 60 odsto građana podržava izvesnog političara A, nazovimo ga Aleksandar Vučić, dok ostali političari tavore na oko pet odsto podrške, to nesumnjivo utiče na naš konformirajući i imitatorski um. Usput, isto važi i za naše male socijalne mehurove u kojima politički živimo, pripadali oni slobodnim građanima, onima što im je dosta bilo, žutima, Belom ili belim listićima. I teško nam je shvatljivo da dva miliona ljudi u zemlji ili par stotina ljudi u našem Fejsbuk-okruženju može da bude u krivu. A još nam je teže da im se odupremo, delajući protiv svakog prokletog instinkta u našem telu. Mislili mi „svojom glavom“ ili ne, veoma nas interesuju i one tuđe.

Ta banalna socijalna psihologija, sa prve godine Filozofskog fakulteta, može da objasni poveći komad uspeha, popularnosti i nadmoći Aleksandra Vučića u Srbiji danas. Jer ta ista mentalna praksa je odvukla mnoge ljude u apstinenciju, a mnoge druge preko noći transformisala u vatrene pristalice režima. Naprosto, kud svi Turci, tu i male Muje. Odnosno, kud svi hominidi, tu i naši evolucioni preci čiji smo potomci. Hvala Darvinu, naš mozak je kurva, a instinkt krda gotovo neizbežan. I baš zato, ni politički sistem, ni politička stvarnost, a ‘bome ni dobar deo našeg uma i naše evolucione istorije, nisu naši saveznici kada je reč o objektivnim, razumnim i obaveštenim procenama ili izborima. Ali tada u umu treba da zadržimo jednu logičku i racionalnu, koliko god tešku, nezgodnu, neprijatnu i posve jeretičku činjenicu: ako dva miliona ljudi smatra da je nešto pogrešno, ono je i dalje pogrešno. Ili samo treba da se setimo roditelja. Ako svi skaču u bunar, ne moramo i mi.

Glosa_Banalna socijalna psihologija, sa prve godine Filozofskog fakulteta, može da objasni poveći komad uspeha, popularnosti i nadmoći Aleksandra Vučića u Srbiji danas. Jer ta ista mentalna praksa je odvukla mnoge ljude u apstinenciju, a mnoge druge preko noći transformisala u vatrene pristalice režima. Naprosto, kud svi Turci, tu i male Muje