Zaboraviti, ne oprostiti

Potpuno nevezano od toga što je baš danas baš taj datum, imam potrebu snažnije nego ikad da kriknem u ime svih onih drugih. Jer u Srbiji postoje samo dve kategorije. Ali ne svezubi i bezzubi, ne prvo i drugosrbijanci, već njihovi i svi ostali, višestruko poniženi.

Puno je, širokim narodnim masama poznatih citata na temu čekanja i njegovog uticaja na svest pojedinca. Čekanje je najsigurniji način da kod bilo koga izazovete osećaj bespomoćnosti, manipulišete tim stanjem, upravljate odnosom. Čekanjem se čovek dovodi u stanje u kome ima samo jednu jedinu želju-da se što pre završi. Sve drugo postoje nevažno. Odgovornost onoga ko nam je to omogućio, preispitivanje budućih odnosa, opšti društveni cilj koji smo možda mogli dosegnuti. Sve to prestaje da bude važno, jer se lestvica naših potreba pretvara samo u jednu misao-da se agonija što pre okonča.

Čini mi se da je čekanje naše stanje svesti odavno. Čekanje boljeg života, normalne države, Evropske unije, čekanje veće plate, čekanje vozila javnog prevoza, čekanje da prođe saobraćajni kolaps, čekanje u bankama, čekanje kod lekara, čekanje na šalterima…Čekanje  koje nas ponižava. 

Dok mi čekamo, vlast poziva na strpljenje. I tako već godinama unazad. Gradonačelnik lično se provozao beogradskim ulicama da pokaže da, zaboga, to na šta se mi žalimo i nije tako strašno. Kap na moju punu čašu svakondevnog prolaska Slavije, pešačenja od Makenzijeve do Pasterove, pa do Kneza Miloša, jer drugi način da svakodnevno dođem do Instituta za onkologiju, a odatle do posla, ne postoji, a da pri tome ostanem u ispravnom psiho-fizičkom stanju.

Nekako bih ja to sve progutala da znam da će sva ta raskopavanja omogućiti smanjenje saobraćajne gužve nakon završetka radova. Ovako, ostaće šminka koju će neko iskoristiti isključivo u propagandne svrhe, dok za to vreme, na primer, stotine pacijenata 9 dana nije imalo radiološku terapiju, zbog kvara aparata koji radi u tri smene! U tri smene se zrače onkološki pacijenti, u tri smene radi osoblje radiologije u najopterećenijoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji. I svi oni su čekali. Lekari i tehničari servisera da im da ispravnu informaciju, a njih pacijenti, da bi znali da li da uzalud danima leže u bolnici ili mogu da idu kući dok se popravka ne okonča.  

I tako oni svi, već dovoljno poniženi čekanjem po raznim gore navedenim osnovama, jedino što sada mogu, jeste da što pre zaborave. Do tada će ih već neko ubediti da novi aparati samo što nisu stigli i da će uskoro sve biti bolje. Samo treba da budu strpljivi. A kada zaborave, neće ni razmišljati o tome da li je trebalo da oproste onima koji su ih doveli u taj položaj. I tako u krug. Godinama, za najrazličitije i najbanalnije stvari, poniženi čekamo, pa zaboravimo i oprostimo jer „moglo nas je i gore snaći“.

Kada se pre nekoliko dana, Beograd našao u kliničkoj saobraćajnoj smrti, više puta za par sati, definitivno sam shvatila da možda mogu i treba da zaboravim poniženja, ali nikako da oprostim. Jer zbog toga što takve obustave saobraćaja nisu bile unapred najavljene, moja petogodišnja ćerka je provela sate u čekanju trolejbusa, pa njegovom probijanju kroz gužvu, pešačila i na kraju zakasnila na aktivnost koju je željno iščekivala. Izraz njenog lica nakon svega toga….poštovani, svi vi „njihovi“, vredi više od svih našminkanih ulica i trgova, novih šina i fontana.

Moj osećaj da sam to mogla sprečiti, samo da sam znala, kao knedla danima stoji u grlu. Jer bi ona ostala kod kuće, da sam ja znala. Sigurno je da su neki ljudi bili informisani o tome šta će se tog dana dešavati u Beogradu, te da su u skladu sa tm organizovali svoje i kretanje svoje dece. Ja, kao i svi oni koji ne pripadaju toj grupi, ne samo što sam sama dodatno ponižena, ponizila sam i svoje dete. I zbog toga ja neću oprostiti, iako ću se svim silama truditi da taj dan što pre zaboravim.