Belavista

Taj trg stecište je gradskog života, pa onako kako to već biva, jedni zasednu, drugi prisedaju, pitaju se za zdravlje i ostalo (šta to bi noćas, iseljavanje apoteke iz ideoloških razloga, vlasnik, crkva protiv civila i malih privrednika, ili iz „liberalno kapitalističkih“, zbog nenaplativosti kirije i ostalih gradskih dažbina, a biće da je i jedno i drugo. Tako je trg dobio policu iz apoteke.)

Kada se sa Belaviste stepenicama siđe dole kroz Sahat kulu, eto nas na drugom trgu, gore je crkva, dole je banka, Crnogorska, a i pjaca, i taj trg ima svoj društveni život, svoje zasedanje, kao što ga ima i gradska kafana, do koje je još malo ulicom, takvom kakva je bila oduvek, sija se i po danu i po noći. I u gradskoj kafani sede analitičari i kritičari, ali i oni konstruktivni, tri su dame u rano jutro, subotnje, ispripovedale istoriju donesenog kolača. A kuća koja se izdaje – dva su stana prijavljena, a što bi prijavljivala treći i četvrti kada to niko živ ne čini, „što da ja budem najveća budala“, vidiš kako se i drugi „snalaze“, nešto treba i poštenom čoveku da ostane, i ovako ovi uzeše sve.

Park, mediteranski pravi, sve bilje podneblja raste u njemu, šta je tako zvučno, ptice, i mirise, Madlenini kolačići, u kaskadama se proteže do mora, šetališta. Jedan čovek pokušava jednom metlom i kantom da održi situaciju, venjak je tu bio, odrina velika, gusta, hlad je, i mir. Po zemlji se slaže sve što sa grana otpadne.

Park „Boka“ je „botanički vrt Jadrana“, još 1908. u centralnom delu grada zajedno sa hotelskom zgradom, koja je srušena u zemljotresu, „osnovan“ je park odomaćen kao „Park hotela Boka“. To je retka zelena oaza mediteranskog bilja u kojoj je preko osamdeset vrsta biljaka poreklom iz tropskih i sutropskih krajeva. Dominiraju različite vrste palmi, te visoke i vitke vašingtonke iz Južne Kalifornije. Datule sa Kanarskih ostrva, kao i datule iz Arabije i Sjeverne Afrike, brazilske kokos palme. Zimzelene magnolije, aralije i sukube. U sredini parka visoka odrina sa puzavicama glicinije. U samom središtu parka je fontana sa skulpturom boginje lova, rad vajara Petra Palavičinija (1988-1958). Cjelokupan park je formiran na relativno strmom terenu i stoga je pravljen terasasto, u baroknom stilu, sa vidikovcem sa koga se pruža pogled na ulaz u Bokokotorski zaliv, Lusticu, Njivice, Žvinje, Igalo…

Kakvi behu rezultati onog čuvenog konceptualističkog rada, kada je Ministarstvo za turizam ili ekologiju Crne Gore na vrh Lovćena pozvalo dvanaest umetnika i teoretičara da sede dvanaest sati i da nakon toga kažu šta treba učiniti kako bi sve to unaokolo bilo lepše i bolje i primamljivije, atraktivnije, vizibilnije, transparentnije, upotrebljivije.

I dobili su odgovor, posle dvanaest sati posmatranja, bio je jednoglasan. „Ne činite ništa“. „Do nothing“.

Kada se siđe na šetalište, ili u marinu, ili u plivački klub, ili među restorane, ili posred muzika, tu je kuća Voje Stanića, kažu kako rano ujutro u jednom kafiću, a pred spavanje, u drugom, preko puta njegove kuće, kamene, razvio se plivački klub, koji, naravno, ima i restoran, a noću svetli u bojama koje Vojo ni sanjao nije. Nekadašnja železnička stanica, u nekoj formi „po zakonu“ trebalo je biti kulturnim centrom, i filmskim, autora i „animatora“ Emira Kusturice. Tako je i počelo, koliko vidim kafedžije čiste i iznose stolove i stolice, nameštaju se za sezonu, još nema muzike, ali će je sasvim izvesno biti, i to će kamen izdržati.

Sada nazad do Belaviste, uz brdo, uz grad, stepenicama, kroz tunel koji je, što bi se reklo, i nužnik, to je sada proboj do ceste, gde morate veoma paziti, jer je „magistralna“, i kada sve to savladate, eto vas u mirisu Herceg Novog, između bašta i kuća. Ako savladate betonsku konstrukciju ruskog doma za koji ne znate da li je bolje da stoji, kao takva, kao spomenik jednog vremena u kome je sve bilo moguće, ili da je to čudo završeno, bićete nagrađeni urbanom celinom što je čini trg i crkve, Sv. Leopold, 17-18. vek, i Sv. Jeronim, 17-19. vek, te jedno od najlepših zdanja u Herceg Novom, što je, dakako, sud u koji uleću advokati i uglavnom srećni izlaze sa svojom klijentelom, ruski je veoma zastupljen sred svih naših i „njihovih“ jezika. No, čuje se vežbanje učenika Muzičke skole, što je nekadašnja Učiteljska skola, „Preparandija“, od l925. do 1941. (vidim moju majku Sonju, koja, sa ostalim učenicama, dolazi iz Kotora na biciklu).

Zauzimam „svoje mesto“ u kafeu, odmah pored Svetoga Arhanđela Mihaila na Belavisti.

Nekom je u Herceg Novom naspelo, i ime mu se zna, ali uskoro se u razgovoru odbacuje teza da to samo neki „ludaci“, ili „naša deca“, ili „pojedini elementi“ imaju takav naum koji se sastoji u preimenovanju galerije „Josip Bepo Benković“ u „Gradski muzej i galerija“. „To je samo početak preimenovanja svih tih ideoloških tvorevina“, kažu iz koalicionog partnera vladajuće koalicije u Herceg Novom, „Nova“ se partner zove, „sviđalo se to nekome ili ne“.

„Cijeli svet se ponosi antifašizmom, i ukidanje imena Josip Bepo Benković iz naziva hercegnovske galerije je kulturno, i prije svega moralno nasilje „, kazala je za portal Analitika poznata crnogorska istoričarka umjetnosti i likovna kritičarka Olga Perović. „Riječ je o nekulturi nezahvalnih ljudi. Pa to je bila kuća porodice Benković, koju je narodu zavještala majka Josipa Benkovića.“

Josip Beko Benkvić bio je revolucionar, antifašista i umetnik, streljan je na Banjici 1943.

Ali, „mi ćemo promeniti sve“, kažu „Novi“ stari. Ili, „mi ćemo ih sve promeniti“.

U Benkovićevoj galeriji izlagali su: Petar Lubarda, Milo Milunović, Risto Stijović, Mića Popović, Milan Konjović, Vojo Stanić, Dado Đurić…

„Saznavši za prisustvo članova Mjesnog komiteta KPJ i rukovodioce Orijenskog partizanskog bataljona, neprijatelj je 21. januara rano ujutro sa stotinak vojnika i oko 50 četnika Grahovskog bataljona i 150 nacionalista antikomunističkog bataljona, opkolio i napao grupu ilegalaca u Podima, zaseok Tušupi. U neravnopravnoj borbi poginuli sva četiri člana Mjesnog komiteta, Nikola Đurkovic, proglašen Narodnim herojem, Savo Ilić, proglašen Narodnim herojem, Danilo Dašo Pavičić, proglašen Prvoborcem NOR-a i Stjepo Šarenac, proglašen prvoborcem NOR-a. Nakon pogibije članova Mjesnog komiteta, četnici su na glavnom trgu u Herceg Novom zaigrali „krvavo kolo“, veselili se smrti bokeljskih rukovodećih komunista vjerujući da je za sva vremena osigurana vlast okupatora i izdaje.“

Glavni trg, čini se da je onaj u dnu stepenica od Sahat kule, između Crnogorske banke i pijace.

„Krvavo kolo“ je tajno snimio Luka Ćirigović kroz skure prozora.“

„A što si ti ovde došla“, reče mi jedan vlasnik kafića u priobalju na pitanje „može li barem rano ujutro sa tom muzikom malo tiše, malo tiše, samo malo tiše“.

Šta da mu kažem ko je i kada otišao, i ko je i kada došao, i ko će još da ode, a ko da dođe. I kada je more postalo „voda“ i kada se i kako, u more, sa ponte, fundala deca, a kada su se i kako pred dečja imena stavile nacionalne pripadnosti, pa tako bude da Srbin tumba Crnogorca, ili obrnuto, što je sa stanovišta jedne strane sasvim u redu prema drugoj, „koja je sve to i zaslužila“, a sa druge, demokratski rečeno, to nije duh tolerancije, spada u „govor mržnje“, tela, i nikako nije u duhu evroatlantskih integracija.

„Zasedanje“ na Belavisti traje. Evo, Komse Prljić „na vrhu Herceg Novog Belavista“, a na vrhu Belaviste Komsa, evo i Gorana Vukčevića, keramičara mediteranskog, tu je i Bono, rezultat „referenduma“ je da se ime galerije „Josip Bepo Benković“ promeniti ne sme.