Čin ubijanja

Nakon filma sledio je i razgovor za autorom, koji je ustao u četiri sata ujutro „da bi bio sa nama“, i bio je sa nama, to kako on govori uistinu znači biti sa nekim (nikako „komunicirati“: razgovarati, gotovo šaputati, izravno odgovarati, ravnopravno sarađivati, to nije skromnost, to je tačnost, i nije objašnjavanje, već otvaranje istina). Oni koje vole teme dana, rekli bi „bolan proces“, međutim, takvo „obraćanje“ (još jedna teško podnošljiva reč koja je zamenila govor), jeste proces i u istinu događaj.

Openhajmer se prvo zahvalio svom mentoru (na Harvardu) Dušanu Makavejevu (u dokumentaciji filma „Čin ubijanja“ govori se o ključnom uticaju Makavejeve „Montaže atrakcije“ na Džošuin film), a sudeći po načinu na koji su se Bojana Marijan i Dušan Makavejev angažovali da okruže Džošuin film onima koji bi ga razumeli i „primili“, radi se o onom izuzetnom i tako retkom, a tako inspirativnom odnosu profesora i studenta, koji služi i jednome i drugome na čast, a opet, oni, obojica, imaju se rašta poštovati i zoriti. Nekako sam se te večeri setila onih lepih i večitih priča o načinu na koji je Miloš Đurić bio profesor, a i onih koji su imali tu priliku da svoje sećanje prenose „sa kolena na koleno“, njegovi studenti, „đaci“.

Prošlo je već izvesno vreme, a „Čin ubijanja“ je sve više ovde. Film na osnovu koga prepoznajemo i našu stvarnost, ili se ona očituje u tom filmu, koji je prvorazredna zamena za lustraciju.

„Porodica moga oca bila je zbrisana u holokaustu i ja sam odrastao u duhu da je osnovno moralno i političko pitanje kako da sprečimo da se to više nikada više ne ponovi“, kaže Džošua Openhajmer u jednom berlinskom intervjuu. „I mislim da nismo obavili dobar posao u odgovoru na to pitanje, jer se to iznova ponavlja. Ali mantra „nikad ponovo“, koja je neka vrsta klišea u mojoj zajednici, isuviše je interpretirana da znači „nikad ponovo nama“. Implicitno „nikad više neprekidno nama“ ima veoma tužnu tendenciju da svet razdvoji na „nas“ i „njih“, ljudska bića i monstrume, dobre momke i loše momke. To je ono što film uobičajeno čini. Tako da izgleda veoma važno da prepoznamo da nema zlih ljudi… To je zastrašujuće i pruža nadu u isto vreme…“

Godine 1965, nakon državnog udara u Indoneziji, smene Sukarna, pobijeno je milion komunista i „komunista“, Kineza i „drugih“, indonežanska Komunistička partija bila je jedna od najjačih i najmnogoljudnijih na svetu. Niko zbog toga nije priveden pravdi, nije se sudilo, nije uspostavljen „nikakav diskontinuitet“, oni koji su ubijali i dalje su na vlasti, oni su ubistvima i istrebljenjima stekli tu vlast, vlast je nastala na nasilju i nasilje je njena priroda, njen sistem, njen krvotok, način opstanka, nasleđe na kome počiva. I zato sa ponosom o tom nasleđu govore.

Anvar Kongo, glavni junak „Čina ubijanja“, i kolege izvode 'rienektment' (pozorište je u središtu filma, kako piše Paković), za film on „izvodi“, opisuje i igra kako je ubijao, kako je to činio, žicom oko vrata, „Stani tu, sada uzmem žicu, vežem je oko stuba, zategnem, onda žrtvi oko vrata, i vučem, snimaj“.

„Čin ubijanja“ je nerasistički film u najvećoj mogućoj meri, on nije antirasistički, on je nerasistički.

Nisu u pitanju Indonežani (Srbi, Hrvati, Albanci…) : „Ono što postoji su ljudska bića koja čine zločine. Zastrašujuće je pitanje koje postavljamo sebi, da li mi možemo da činimo zlo na isti način? To ne znači da svaki čovek može da počini zlo. Ja samo kažem da ako ozbiljno shvatimo taj izazov da genocid i zločin ne smeju nikada da se ponove, moramo ozbiljno da shvatimo da su počinioci ljudi, da tako gledamo na njih, da razumemo njih takve, da budemo spremni da im se približimo“ (Džošua Openhajmer).

Oni koji su na vlasti mogu da pripovedaju, oni koji su pobijeni ni sada se ne čuju. A Anonimusi u filmu i oko filma, njegovi stvaraoci, (Horacije u „Hamletu“) zapravo jesu svedoci, dakle jedna kategorija uopšte neljubljena u društvima kontigentne traume i zločina, i zato su anonimni, jer biti to, svedokom, opako je i opasno, rado bi se svi toga „balasta“ sećanja debarasirali.

Dakle, Anvar Kongo (Željko Ražnatović Arkan) je prodavao karte za bioskop i obožavao filmove holivudske produkcije, a onda „se dogodila“ 1965. i trebalo je maknuti i smaknuti komuniste i sve kojima bi tako šta kao biti komunista moglo pasti na pamet, i onda je počeo da ubija, uskoro je postao vođa „nekontrolisane grupe“, što je širi pojam od „paravojske“. Danas sve to „izvodi“ za snimanje filma sa njim i o njemu.

E, sad on spava u svom stanu sa poređanim trofejnim cipelama ispred sebe, onako uz kutije, da se vide, o štender su okačena neverovatna odela, on i njegov „pajtos“ voze se u nekom otvorenom žutom čudu, nekom kabrioletu (istina, nema mnogo džipova), i reklamiraju svoja činodejstvovanja. On sedi u nekoj ogromnoj izrezbarenoj stolici, neka ruža ili školjka u drvetu mu je iznad glave, inkrustacije, cigare, raspojasanost, goli trbusi, nonšalantno i slobodno vlasničko kretanje, čini mi se i zlatni lanci (Branko Berček -“Crvene beretke“ se osmehuje za vreme suđenja za ubistvo Ivana Stambolića, mislim da se osmeh odnosi na njegovu draganu u publici, general Nebojša Pavković ima crvenu kravatu i crvenu maramicu u džepu, soba iz koje publika prati suđenje šušti od prolaska veštačkih noktiju, „nadograđenih“, kroz umetke kose, ala Svetlana Ceca, čipkane crne čarape, ili farmerke na pola kukova, pune ruke ključeva od automobila kojima se zvecka, mobilni su morali ostati na portirnici Specijalnog suda). Dom Narodne skupštine osvetljen je iznutra ljubičasto, na njenom kaišu je kruna, a u pesmi „Suze padaju odozgo“.

Društvene grupe upravljaju društvom, i sve su u tom upravljanju iste, ne postoji sistem, već upravljanje. I svi oni žive među nama. „Zato što su proslavljeni za ono što su uradili. „ (Openhajmer)

„U poslednjoj dekadi nisam video tako moćan, nadrealan i zastrašujući film“, kaže jedan od upisanih producenata filma Verner Hercog, dok sa drugim pristupajućim (akt pridruživanja, „egzekutivni producenti“) Erl Morisom (oskarovcem) izjavljuje: „Ovo je film o kome će ljudi pričati u godinama koje dolaze“.

Hoće.

Kroz „Akt ubijanja“ ponavlja se njegova početna scena. Iz jedne ogromne ribetine („gadžet“, tako to zovu teoretičari kiča, to je onaj sat koji je istovremeno i gitara) izlaze plesačice u plavom, belom i crvenom. One se raspoređuju po idiličnom prizoru čiju pozadinu čine neki vodoskoci „koji se rasprskavaju i skrope njihova lica“, sa njima je i jedno svešteno lice u crnom (Filaret), svi stoje na nekakvom kamenju i igraju neke bajkovite hulaula igre, žene njišu kukovima, svešteno lice diže ruke prema nebu. Prekrasno, prelepo, ukrasno, relaksirajuće, za uživanje, „estetično“.

„The Act of Killing“.

Na lice se nanosi krvava šminka, ožiljci, kriminalci u najboljem smislu, kako to za sebe govore učesnici filma, slobodni ljudi, oni koji raspoređuju druge, poslove, biznismene, igraju sebe same iz najboljih svojih godina, igraju reprezentativne uzorne svojih opšteprihvaćenih činova. Činova ubijanja. „Kriminalac je slobodan čovek“ (Anvar), onaj koji kontroliše druge i drugo, stanovništvo, resurse, prirodna bogatstva i „ljudsko blago“. „Slobodan čovek“ (jedno vreme i naslov Openhajmerovog filma).

U „dekoru“ Šarićevih kuća, i u eksterijeru, i u enterijeru. I to je krucijalno, genijalno, to je to, ta neraskidiva veza činova ubijanja sa činovima posedovanja, to bogato skupo, zastrašujuće ništa, taj definitivni raskid politike i estetike, krv, veštačka krv, blato, točkovi, štikle, šminka, prljavština u roze i parfemi, žuto, plavo, taj dans makabr, slavljenje, sahranjivanje, venčavanje, napijanje, pevanje i igranje. Estetika zločina.