Dilovanje dila

Po povratku nas dugogodišnji prijatelj, „glavni“ ispred konzulata, sasvim saradnički nastrojen komšija u pogledu parkiranja i ostalih „dešavanja“, pita: „Hoće li nam ponovo uvesti vize?“ Za mnogobrojne radnje u Birčaninovoj nije to bio mali izvor prihoda, čekači moraju negde sesti, nešto popiti i pojesti, eh, znamo, bili su to redovi od pola noći za broj, pa onda celog sledećeg dana prozivka. Posle koje sledi za jedne kukanje i plakanje, a za druge neopisiva radost.

U „novinčinama“ jedni „ulaze“ u Evropsku uniju, drugi iz nje „izlaze“, a u okviru iste Vlade. Najave ukidanja bezviznog režima, deset hiljada azilanata, imaju odavde odgovor, premijerov, da će ova zemlja platiti za svih tih deset hiljada azilanata. To je u svakom slučaju novost u smislu razmene stanovništva, ili nova etapa na putu do što „konačnijih rešenja“.

Pritom je napomenuto ko su, koje su nacionalnosti oni koji uglavnom traže azil. Možda su to, potencijalno, svi oni na koje se ne odnosi izreka „Nijedan Srbin neće nikada priznati genocid“, ili oni koji su uslov za prijem u Uniju – „Izem ti..“

Danas Grubješićeva (tako stoji u naslovu) kaže: „Novi zid Šengena bi bio užasan.“ Pa da, užasan, no (da ne kažem to odvratno, ali, koji je uslov svih uslova), ima li to ikakve veze sa „srljanjem“ ili „ne srljanjem“ u Evropu? (Nivo privatnoga ili kućnoga govora svakodnevno smenjuje ostatak političkog i diplomatskog rečnika.) Ima li i u tome kakvog razloga za tako „užasnu“ stvar kao što je to nagoveštaj mogućnosti ponovnog uvođenja viza? Za ovaj, na različite načine partijski okupirani narod koji bi pritom mogao biti i ponovo zatvoren.

Mnogo se priča i piše o devedesetim, ima čak i modnih revija i koncerata na tu temu, različitih asocijacija, međutim, kao što vidite, kada se stvar baš zgusne, ili u potpunosti razredi, kao u bezvazdušnom prostoru, nema više analogija i asocijacija, jer nije ni potrebno, situacija je tu, obuhvata nas i steže.

Znate kako, ali baš tako, možete da se prilagođavate, možete da se transformišete, i da se menjate, i da napredujete, i da razna čuda u mentalnom smislu, a i u fizičkom na sebi i sa sobom činite. Ali postoji trenutak, baš taj trenutak, kada ste, pred kamerama ili bez njih, kada ste u tom času, bitnom času, kada ste to što jeste.

I to je ono što se „nakupilo“ kada je reč o odnosu prema Evropi i evropskim integracijama, a naročito kada je reč o osnovi ujedinjenja Evrope, a to je antifašizam. Pa se jednog dana „potpisuje“, za dobro naroda i u prilog što manjem broju žrtava savez sa Osovinom, da bi se sledećeg dana, ili čak u toku istog, raskinuo. Nije lako raspetljati zbrku nastalu u glavi dugogodišnjim pretrčavanjem ne samo iz koalicije u koaliciju, već iz prepravljanja istorije u novo prepravljanje istorije.

Čovek nekako izgubi temelj, to odakle je pošao, ko je i šta je, zašto je, a u primernim slučajevima kakvi su premijer ili predsednik, i pošto je (dil je dil). To je baš nalik zakonodavstvu, ili saobraćaju, putevima i koridorima. Biće da to ima nekakve veze, eto sada i suverenog zahteva da nam Unija omogući što bolje i funkcionalnije granične prelaze.

A to kakvi su „oni“ (Evropa), to znamo, iako i tu postoji razlika u interpretacijama („nabijanje na kolac ili kovanje u zvezde“); ona je zavisna od osnovne namere, ili dosadašnjeg stanovišta, pa se i to menja, dnevno, a sve poradi ‘sigurnosti, stabilnosti, i izvesnosti’ života građana.

Dil je dil, oli što reče Krkobabić stariji, šta imaju biti koalicije prema direktorovanju javnim preduzećima. „Šta je njemu Hekuba, a šta on njoj.“