Freska

 Prebacivanje čelnih bataljona 5. crnogorske brigade preko Sutjeske, otpočelo je nešto prije svanuća 13. juna… U tim prvim jurišima na njemačke rovove iznad Sutjeske poginuo je 13. jula ujutro i komandant 3. udarne divizije Sava Kovačević „…(Enciklopedija Jugoslavije, Zagreb MCMLXXI, glavni redaktor: Miroslav Krleža, na koricama grb SFRJ, šest buktinja i u vrhu zvezda, korice maslinasto zelene sa crnim uglovima, jednostavno, lepo, ni malo šareno)

Bilo je to u ovo doba godine. („Vreme“ je za dan pobede 9. maja 2013 objavilo kao „Kulturu sećanja“ – Sedamdeset godina bitke na Sutjesci: „Smrt fašizmu, sloboda narodu“.)

Dakle, ima još nedelju dana do Savine pogibije, pre sedamdeset godina.

Početak juna hladan je, u CZKD ne može „igla da se spusti“. Promocija je knjige Mirka Tepavca „Moj drugi svetski rat i mir“ – „O ratu posle rata – autobiografski zapisi“ („Razlog“, Zagreb).

„Museo“ (Paviljon Veljković ) bio ?? slikarski atelje Moše Pijade, nakon Drugog svetskog rata. Kada je CZKD ušao u Paviljon zime 1994, kružila je jedna od onih mističnih priča, kako je, naime, Moša Pijade na zidu, velikome, načinio fresku Centralnog komiteta Jugoslavije, te da je onda brisao „otpadnike“. Našli smo na podu mnogu dokumentaciju porodice Veljković, dokumenta jednog vremena, pogotovo izgradnje (narudžbine i odgovore) beogradske Pivare (Vojislav Veljković), ali i kovčege pune knjiga sa pečatom, voštanim i crvenim FNRJ, ali fresku našli nismo. A onda smo sve sa poda „digli“ na zid i to je bila „Prva dekontaminacija“.

Možda je ta freska, iz koje se može iščitati društveni trenutak, postajala „u živo“ 4. juna 2013, za vreme promocije knjige Mirka Tepavca „Moj drugi svetski rat i mir“.

Promocija je zapravo bila svojevrsni rienektment, među prisutnima na tom skupu mogle bi se podeliti mnoge nekadašnje, i današnje „uloge“.

Prisutne su bile i generacije boraca iz Drugog svetskog rata, ali i njihove kćeri i sinovi.

To okupljane oko jedne okomice (Mirko Tepavac i njegova knjiga), sigurno je jedan važan istorijski trenutak, u ovom času.

Govorili su Olivera Milosavljević, Dubravka Stojanović, Tomislav Jakić, Lino Veljak i Mira Šuvar.

Ne bih navodila niti „prepričavala“ njihove tekstove, oni će se, kao suvereni i za analizu naše novije prošlosti pojaviti u ovim istim novinama, ali bih mogla sumirati rečima Mirka Tepavca u intervjuu „Novostima“ (Zagreb), iz intervjua datog Igoru Lasiću u povodu izlaska knjige: „Ne pamti se, u toku celog Drugog svetskog rata, niti jedan značajniji oružani sukob ustaša i četnika. Zajednički im je uvek bio antikomunizam, iako je on, kao što je rekao umni Adam Mihnik, jedino gori od komunizma. U stvari, zajednički protivnik bio im je i ostao – antifašizam.“

Pokušavam da se snađem u Almanahu Ateljea 212, izdatom za pedesetogodišnjicu ovog teatra, i evo sezona 1970/71. Izvedba predstave „Na ludom belom kamenu“, to jeste „Generali ili srodstvo po oružju“ i „U Edenu na istoku“ Borislava Pekića u režiji Ljubomira Draškića, Renata Ulmanski, supruga Mirka Tepavca igra Melaniju.

Nakon premijere dugački sto, za stolom su (nema ih više, samo mi je Renata svedok): Mira Trailović, Ljubomir Draškić, Borislav Pekić, Borislav Mihailović Mihiz, Danilo Kiš, Bogdan Tirnanić…

Srpski liberali su upravo „pali“, i, naravno, u takvome krugu, „pada“ i pitanje za Mirka Tepavca, svi znatiželjni, kako je to bilo, kako se to „dogodilo“. Na to će Mirko Tepavac: „Gospodo, nisam bio sklon prepričavanju ni dok sam bio na vlasti, a pogotovo sada to neću biti“. Takvog sam Mirka Tepavca zapamtila, gospodina Mirka Tepavca.

Tepavac u svojoj knjizi piše kako mu je analiza sedamdesetih teška, jer su zapravo sva dokumenta oduzeta. Evo sada uspevam da, posle „kome“ traženja (Tepavčevoj generaciji dokumenta su oduzimana, a naša ih gubi), pronađem govor Mirka Tepavca na otvaranju skupa „Zajednica sećanja“ („Studije Jugoslavije“) u CZKD-u koga su na izvestan način (dramaturški), svojim prisustvom i svojim tekstom i formativno određivali (nije daleko od pameti da je to u sprezi publike i svetonazora na promociji knjige „Moj drugi svetski rat i mir“).

Mirko je u Centru boravio gotovo svaki dan tokom rada Odbora za zaštitu Ivana Stambolića koji je nakon dve hiljadite primio i izjavu Vojislava Koštunice da mu je žao Ivana Stambolića i njegove porodice iako je bio komunista.

„Vukovar, druga polovina avgusta 1942. godine. Zgrada velikog (praznog) žitnog magacina u Vukovaru. Stotine zatvorenika saterano je u prizemlje i po galerijama zgrade. Nema u početku ni hrane ni vode.

Nekoliko otvorenih buradi u jednom uglu služe za nužne potrebe, cure i smrde.

Jedan sam (ili jedini) od doteranih koga već vezanog vezuju još i žicom za stub, da ostanem na ranjenim nogama…“(„Moj drugi svetski rat i mir“(Mirko Tepavac).

Boravila u Vukovaru pre nekih mesec dana, u spomen groblju na Ovčari, onim mučenicima što su ih iz bolnice, 18. novembra. 1991, doveli tu u zgradu „velikog (praznog) žitnog ambara“, magacina, i pobili.

Iskreno se nadam da mi Mirko Tepavac neće zameriti što ću citirati njegov govor, neobjavljen, prilikom otvaranja skupa „Zajednica sećanja“ („Studije Jugoslavije“), iz 2008. godine.

„Da otvorim i pozdravim ovaj skup…(buran aplauz). Kvalifikuju me pre svega moje godine. Ovde sam, verujem, jedini koji je aktivno živeo u obe Jugoslavije. Zato i nije čudo što sam ostao Jugosloven i danas, kada Jugoslavije više konačno nema, ne može i ne treba da bude. Jugoslavija još uvek nije samo naša prošlost. Neke njene proverene vrednosti, koje vreme ne demantuje, nastaviće i bez njenog imena da se valorizuju u našoj pojedinačnoj i zajedničkoj evropskoj budućnosti. Sadržaće se makar i u ukinutom obliku, pre svega, u jugoistočnom regionu Evropske unije.

Jugoslaviju više ne treba ni hvaliti, ni kuditi, treba je savesno analizirati i analizirati i više zbog podsećanja kako je srušena nego kako je nastala i trajala. Nisu je rušili zbog njenih greha, nego baš zbog nekih njenih vrlina. Nacionalističkom antikomunizmu nije toliko smetala njena autoritarnost i partijska svevlast, jer to rado preuzimaju koliko njen kosmopolitizam, nacionalna i verska tolerancija, sekularizam, otvorenost prema svetu. Rušili su je oni koji su želeli da sa padom „komunizma“, padne i jugoslovenski partijski antifašizam. Razorilo ju je ono što bi moglo razoriti svaku državnu zajednicu, i svaku sada odvojenu državu, pa i samu EU, ako bi podlegla pokori etnonacionalizma, lokalizma i ksenofobije…

Jugoslavija nije bila uzorna država, naprotiv. Ali nije bila „tamnica“ naroda, naročito ne srpskog – pa ni najugroženijeg albanskog – nije čak bila ni tamnica građana, iako nikad nije bila istinski demokratska.

Hteli su je njeni građani, jer da nije tako, ne bi se dva puta rodila i uz sve njene mane, većina njenih građana je bolje živela, nego pre nje, pa u mnogo čemu bolje nego i danas, posle nje. Nije bila samo jaka država, strog režim i jednopartijski poredak. Bila je zajedništvo naroda i građana, koju treba pamtiti, jer će nam to iskustvo svima biti potrebno i u EU. Ali svima i u sopstvenim novim kućama, što nismo mogli u Jugoslaviji, moraćemo, makar sa teško nadoknadivim zakašnjenjem u velikoj i prosperitetnoj Evropi.

Jugoslavija će ostati večito važna ne samo uspomena, nego i kao opomena.“

Tako je govorio Mirko Tepavac, ilegalac, skojevac, partijac, gerilac, ratnik, vojna vlast, državna vlast, diplomata, liberal, državnik i pisac.

Hvala.