Građanska hrabrost

Jeste, svi mi iz iskustva vrlo tačno znamo da nevaljalci preovlađuju samo zato što imaju pred sobom amorfnu masu, koju je najlakše rasplašiti i učiniti bezopasnom, jer u nje nema smelosti da se založi za pravičnost, da spase nevinog, da otme iz ruku pomamnog inkvizitora mučenjem već sustalog jadnika. Ipak, niko od nas, ma kako da se nezavidno provodio u svojoj sredini, nije bio na ivici ovakve paklene propasti, kakvu je dočekala Danica Milenković.“ (Citat iz teksta Ksenije Atanasijević objavljen u novembru 1930, a zločin povodom koga je napisan izvršen je 3. septembra 1930, u blizini železničke stanice u Topčideru. Zločinac je bio Đorđe Živaljević, žandar na dužnosti na topčiderskoj stanici. On je Danicu prvo silovao, a zatim ubio, prema knjizi Ivana Jankovića „Na belom hlebu. Smrtna kazna u Srbiji 1804 – 2002“).

„Čuvala je ona (Danica) do poslednjeg daha u sebi obmanu da su ljudi oko nje samilosna bića, pa je u očajanju oslovljavala prolaznike da je spasu – međutim, svakome od njih samo je trenutno došla do svesti hrišćanska dužnost da čovek treba da se nađe gonjenome bližnjem, ali je onda brže-bolje tu apstraktno upoznatu dužnost potiskivala ona prvobitna sklonost, da se dosledno izbegava zalaganje za nekog. Jer, ono povlači sa sobom katkad složene posledice, i da se obiđe sve što bi moglo da naruši samoživu neuzburkanost sa svih strana.“

Jeste, koliko puta smo prisustvovali raznoraznim prizorima zlostavljanja, znate već kako ljudi gledaju u neopisiv prizor kroz prozore autobusa, dok se neko nameračio da onome drugome, ili drugoj, u autobusu pokaže koliko je jak i koliko vlada četrdesetsedmicom, ili desetkom (tramvajem), parkom, stadionom, zemljom.

Mnogo je ovih dana bilo reči o nasilju predstavnika policije prilikom iseljavanja porodice Matić. Malo je bilo reči o nasilju odgovornih koji su omogućili da postoje dva vlasništva nad jednim stanom. I malo je bilo reči o tome kako je prekršajni postupak dospeo do krivičnog, naime, kako je postalo moguće da prigovor policajcu, ili protest, mogu da vas oteraju na ozbiljne godine robije. Istovremeno, malo je bilo i reči o građanskoj hrabrosti Marine Protić Nikoilić, kao i ostalih građana, komšija, roditelja i dece iz škole u koju su mali Matići i sl.

„Ja sam došla po ćerku i ona mi je rekla da je policajac pretio da će ih pohapsiti“, govori Marina Nikolić. „Prišla sam jednom i pitala da li je to istina kada je drugi policajac, grdosija od čoveka, počeo da viče na mene da deca treba da budu u školi ili kod kuće“. Sledi opis, malo je reći dramatičnog, „provoda“ Marine Nikolić u policijskoj stanici.

No, za ovu priliku da se zadržimo na formulaciji da deca treba da budu u školi ili kod kuće. Očito i da roditelji treba da budu na svojim radnim mestima, ili kod kuće. Šta ćemo sa svima onima koji nemaju radna mesta, a ima ih i beskućnika. Najbolje je da se građani negde sklone i da nikoga ne uznemiravaju, ili da se uopšte ne vide. Pogotovo ne u javnom prostoru. Kako se ono kaže,“radite to što mi ne želimo ni da vidimo privatno i kod kuće“, nikako javno – to jest – svi gestovi ima da vam budu privatni, nikako javni i politički.

Marina Protić Nikolić i njena deca izborili su se za javni prostor i jednu nepravdu učinili vidljivom. Pokazali su građansku hrabrost i solidarnost, empatiju sa onima koji stradaju, usprotivili se „zločinu iz ravnodušnosti“. Odazvali su se pozivu u pomoć. Dakle, stvarna i stvarno gospođa Protić „nije poslala poruku“, ona je učinila ono što joj savest nalaže. Možda, sudeći po držanju Marine Protić i drugih građana u protestu, ovde ne mora uvek da bude kao što je to oduvek bilo, ili kako to svakodnevno jeste („šta ja mogu kad niko drugi neće“), možda ima nade, i ona se kotrlja među građanima, samo treba da se sagnemo i podignemo je.