Guranje pod tepih

Baš je svako na svom mestu, obrnuto srazmerno njegovom izvornom opisu. Pa donekle i takvog radnog mesta, koje bi donekle trebalo da znači predsedavanje svima u UN, što ne znači da sticajem okolnosti ne možete i nešto lepo oposliti za svoju zemlju, ali u načelu nije Butros Butros Gali radio samo za Egipat, i to za Kopte, već za čovečanstvo.

Eh, čovečanstvo, kakav je to samo interes, i u čemu bi se onako opipljivo, da se vidi, on sastojao.

Čujte, ja znam da bi trebalo da kažem i ko i šta i gde, međutim, bojim se da takva obaveza mora izostati s obzirom na „transparentnost“ situacije, ni meni se ne kaže ko i šta, i kada i zašto bi bilo od „javnog interesa“ da se takve informacije pruže, da se može razmatrati stvarni razlog sastanaka i rastanaka, pregovora i dogovora, pod uslovom da javni interes, „interes građana Srbije“ u istinu i postoji. Međutim, i tu je stvar obrnuto srazmerna svojoj suštini – da javni interes postoji, onda ne bi bilo ni potrebno znati sve informacije, već bi ih određivao plan i cilj. Pitanje koliko šta košta postavlja se kada se ne zna šta to toliko košta, ili ko koliko košta i zašto.

Pakleno jedinjenje, dugo građeno, arogancije i inferiornosti, originala i kopije, ulazi u završnu fazu u kojoj „pravila igre“ postaju igrom pravila, te principi, ili izrečeno i učinjeno, izgleda ostaju samo za civile, dočim javna i tajna politička scena podleže samo svome pravilu da „u ljubavi i ratu je sve dozvoljeno“.

Čitamo kako lideri Krkobabići kažu da je sporazum, koalicioni, jedan patrljak. Kako čovek samo izrekne ono što mu je suština. Pa bi sporazum mogao biti i neka vrsta psihotesta, što zapravo i jeste. Kada već nema mnogo filozofije, ili politike, ili ideologije, onda ima beskrajno mnogo psihologije, što je veoma povezano sa sentimentom, i dertom, te se peva na sve strane u različitim žanrovima i aranžmanima.

Verovatno zato nije niko zakukao nad pozorištem u Vranju, zapaljenom, sto i dvadeset godina staro, a izgorelo, komadi sa pevanjem i pucanjem prešli su u kafane, to je to pozorište, reč poreklom od crkvište, pa je spin prešao u dim.

Kako svi imaju asocijacije na „vremena koja su za nama“, pogotovo na devedesete koje se „neće ponoviti“, kao što ničega u međuvremenu nije ni bilo, jer prošlost zapravo ne postoji, ona jeste stvarnost (prelistati ili „pogledati“ knjigu Grujice Spasovića o prve tri godine Danasa). U tome je ta magma iz koje izranjaju Ministin, Miniljub i Minimir, te dozvolite da se prisetim (kakva „zlomisao“) da su sve penzije, baš sve, ili penzionerski fond potrošeni od devedesetih do dve hiljadite za izdržavanje rata „koga nikad nije bilo“ i u kome „nismo učestvovali“, „nismo znali“, i „niko nam to nije rekao“.

Međutim, ono što je još definitivnije potrošeno jeste osam stotina hiljada ljudi, što žensko, što muško, što mlado i što za iskustvom, sve to, svi ti civili koji su mogli raditi i zarađivati i za penzionerski fond, a otišli su, svi ti koje su posle Drugog svetskog rata zvali „ljudsko blago“.

„Ljudsko blago“, kao što znate, odlazi i danas, sada. Dakle, svi oni koji bi mogli raditi i zarađivati i „puniti“ penzionerski fond, kao i socijalno osiguranje.

Koliko je Miniljubu, Minimiru i Ministinu stalo do toga govori i činjenica da se ne obnavljaju ugovori sa profesorima Univerziteta, onim nepoćudnim po Miniobu (Dulić, Podunavac, Kecmanović, da li ovo zvuči dovoljno sportski). Među njima je bio i Ljubiša Rajić, čiji je naučni i kritički glas uvek i svuda pokušao da spreči odlazak svega toga, što danas treba više nego leba, jer akademci nemaju gde da rade po zakonu o „školovanju za zapošljivost“.

E, sada se pitam kakva i kolika će naša kultura (Minikul) biti predstavljenja svetu u vreme predsedavanja UN, da li će to biti najavljivana serija RTS-a (Radoš Bajić) o Ravnogorskom pokretu. Ili da se štogod za Njujork „naruči“ od „naše“ Marine Abramović, dok će potencijalne Marine i dalje odlaziti.

E sada, ako Krkobabići, i to u dve generacije, ne vide nikakvu „tajnu vezu“ između svih tih stvari, onda „guranje pod tepih“ (ili patrljak, autorski nema šta) može da se nastavi sve do pojave nekog Aladina i njegove čarobne lampe.