Veoma je bilo zanimljivo što su se u poslednjem „Utisku nedelje“ (Olja Bećković) javljali, tokom „glasanja“ za utisak, građanke i građani Srbije koji nisu iz Beograda. I to dobro „potkovani“ znanjem o prilikama na Kosovu. U tom smislu bio je ovo jedan od prvih debeogradizirajućih razgovora i u faktičkom i u metaforičnom smislu.
Reč je, naime, bila o slobodi kretanja, da tako odredim tematski okvir vezan za automobilske tablice, knjige državljana i imovine, telefonske veze, rečju, sve ono što se do sada nazivalo „tehničkim pitanjima“, a od sada se više tako ne naziva, već se govori o životu „običnih ljudi“. Ili, o značajnom napretku postignutom u pregovorima Edite Tahiri i Borka Stefanovića koji unapređuje, poboljšava „život običnih ljudi“.
Na određeni način, razgovor u kome su učestvovali Rada Trajković, Milan Ivanović i Borko Stefanović pokazao je i da svaki korak napred u dobrosusedskim odnosima izaziva nećkajuću, frazeološku, dogmatičnu reakciju zagovornika (Milan Ivanović) onih koji bi da „mi“ možemo da isključimo struju „njima“ onda kada je oni isključe „nama“, skoro nisam čula tako dobre argumente za ilustraciju poslovice „Da komšiji crkne krava“.
No, vratimo se određenoj začudnosti kada je reč o dobrom poznavanju kosovskih prilika u komentarima građana iz Novog Sada, Užica, Valjeva, Kosovske Mitrovice, Peći. Znači li to da su za živote običnih ljudi više zainteresovani građani iz „provincije“ nego što su zainteresovani građani Beograda. Ili da se diplomatskim koracima u prilog slobode kretanja zapravo približavamo jedni drugima „na ovim našim prostorima.“
Ne sećam se ko je tačno rekao da je u pitanju utrka između Vuka Jeremića i Borka Stefanovića, što je samo još jedna anegdota ili trač, tako svojstven beogradskim prilikama u kojima se sve svodi na personalnu i grupašku „politiku“, tako da izvan takve nesvesti, izjava Borka Stefanovića da će u suprotnom, bez rešavanja pitanja običnih ljudi, svi Srbi sa Kosova i Metohije biti ispraćeni sa muzikom na Merdarima, predstavlja ozbiljno uviđanje stvarnosti, proisteklo, pretpostavljam iz dužih boravaka „na terenu“.
Odavno mislim da bi mnoge beogradske glavešine mislile i nešto drugo, do ono što misle o „suverenitetu“ i „teritorijalnom integritetu“, kada bi, kao civili, bez jurnjave ka Gračanici u specijalnim posetama, sa specijalnim automobilima, u pratnji specijalaca, boravili duže u „objektu“ i „subjektu“ o kome govore, ili kada bi i oni bili „obični ljudi“.
Pravu poduku iz života i u prilog životu u pomenutoj emisiji održala je Rada Trajković.
Mislim da smo jednom i zbog nje dobili kamenje u glavu, i jaja, naime, pomalo bili kamenovani, kada smo pre nekoliko godina kao srpski „izdajnici“ boravili u srpskim enklavama na Kosovu. „Dogodilo se“ to u Štrpcima, već su bili izvešali plakate kojima su „aludirali“ na uzajamnu povezanost, a onda znate već kako to biva, taj mizanscen, muškarci u trenerkama, nigde nijedne žene, i povici, to su te scene koje se igraju i na ulicama Beograda, ta „spontana“ patriotska okupljanja, pa onda fotografija kamenovanja putuje u Čikago, pa iz Čikaga u „Kurir“, e ne bi li se u Beogradu pokazalo kako su „prošli“ izdajnici među svojima u Štrpcima.
Međutim, ono što je bilo zadivljujuće jeste beskrajna lepota obronaka Šar planine, prekrasno mesto Štrpci, šta bi se sve tu moglo uraditi da ljudi žive bolje. Tu je nekako lepota i dobrobit dovedena u neposrednu vezu. Isto kao što je teško zaboraviti retku lepotu Orahovca, u kojoj stare kuće odumiru i urušavaju se dok norveški bataljon na vrhu gradića garantuje preostalim Srbima sigurnost. A tu su nekada bile najplemenitije loze i može se proizvoditi prvoklasno vino, samo da neko može da dođe da ga kupi.
Tako da gadna aluzija živi li Rada Trajković sa porodicom u Gračanici pripada onim redu „acocijacija“ kao „Vuk i Borko“, te je ova suverena žena i preskočila.
Ono što nije preskočila je iskustveni, življeni opis svakodnevnice na Kosovu, njenog posla lekara i upravnika zdravstvenog centra u Gračanici, povezanosti ljudskog života sa infrastrukturom, kretanjem, strujom, vodom, ambulantnim kolima, ženama, decom, prirodom. Zanimljivo je kako Rada Trajković govori, čvrsto i tačno, rekli bi argumentovano, u prilog pregovorima, u prilog liberalizaciji kretanja, u prilog pomaku ka boljem životu običnih ljudi. Ali nisu u pitanju samo argumenti, već njen dokumentarni opis, bez sentimenta, nekako hirurški, stručan i ravnopravan, emancipovan, ljudski. Dosta je to uputno za način na koji se ljudima mogu objasniti okolnosti, i dovesti u vezu politika i stvarni život, tako u slikama koje su argument.
Nemoguće je a ne setiti se kako su, upravo u Gračanici, godine dve hiljade i druge razgovarale porodice nestalih Srba sa majkama iz Srebrenice, o zajedničkoj tragediji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
