Nagradu ovogodišnjeg 53. Oktobarskog salona dobio je umetnik Vladimir Miladinović „za politički angažovane crteže tušem na papiru kojima je kopirao naslovne i druge strane režimskih novina sa početka 90-ih godina, podsećajući na događaje i državnu propagandu toga vremena“. „Sami protiv celog sveta.“ O čitavom ovogodišnjem Oktobarcu suvereno je govorio Branislav Dimitrijević, njegov kustos, u emisiji „Hoću da znam“ autorke Nataše Odalović, što posle razgovora sa Uliksom Fehmijuom, koji je bio u potpunosti ispunjenje devize Branke Petrić da je „život stvar ukusa“, predstavlja visoki domet ove emisije koja uspeva da spoji intelektualno i emocionalno, tačnije uspeva da ne razdvaja tačnost i iskrenost.
Dakle, Vladimir Miladinović, sasvim brehtovski, metodom „razotuđenja“, „nacrtao“ je propagandu devedesetih koja je izazivala i provocirala stvarnost da bude na nivou Miladinovićevih radova.
Koliko sam primetila, najviše gledalaca zastaje upravo pred ovim „novinama“, radovima koji uneobičavaju ono što je bilo, ne bi li izazivali da se pitamo da li je sve to bilo moguće, a jeste bilo – štaviše, izvodljivo je bilo.
Nekako istovremeno u CZKD bio je jedan od najmasovnijih (da upotrebim jedan od tako popularnih vojnih termina u ovaj maloj zemlji, koji sve više zamenjuju sportske termine: korpus, razvrstavanje, ešalon) razgovora pod krovnim imenom „Imenovati TO ratom“ (bojati se da se to nikada zvanično nije učinilo uprkos bez sumnje intenzivnoga postojanja, to jeste vođenja i rukovođenja, što dakako omogućava produžetak istog drugim sredstvima).
Sudeći po reakcijama u javnosti (ovakvoj kakva postoji), postignut je određeni konsenzus da je Miladinovićev rad zaista i najbolji na Salonu (sa posebnim efektom razotuđenja, jer se odvijao u zgradi Geozavoda, o čijem je specifikumu ovde već bilo reči pod naslovom „Sajtspecifik“), a da je stvarni događaj „Imenovati TO ratom“ pod naslovom „Uloga JNA u raspadu Jugoslavije“ poprimio značajke pravog političkog pozorišta.
I to zato što je predstavljao suočenje učesnika i prisutnih sa živom istorijom i njenim protagonistima, u senci tako prisutnoj, nastradalih, ubijenih, izginulih, nestalih i raseljenih, obespravljenih.
Čitajući komentare, koncentrisane u većini na reči pročitane i prisustvo Borislava Jovića, predsednika predsedništva SFRJ 1991 (presudno važno i za temu i za događaj), žestoke i ogorčene, polako je počela da se artikuliše jedna jedinstvena njihova karakteristika, koja je i suština traume, a to je da je rat za razaranje Jugoslavije promenio i uništio i zemlju i živote, da je TO imenovanje rata, da je sve posle toga samo nadoknada za taj neoprostivi razor.
I konačno, nikada tako intenzivno, posle dugog vremena, bivša domovina se nije javljala kao Duh oca Hamletovog, kao razlog – bez nje jesmo ovakvi kakvi smo i u ovakvom stanju kakvo jeste, dakle nije se javljala ni kao nostalgija, ni kao epistema, već kao vrednost. I otud toliki bes, i tolika žestina, i konačno, toliki očaj. Kao nadoknada za nepotkupljiv život, ili kao oblik osvete nad uzročnicima, kao „danak u krvi“, kao priziv Oresta, u nedostatku institucija, zbog čega on luta dok ne dođe Atina Polia, i ne uspostavi sud ljudski i institucije države, „Imenovati TO ratom“, jedna je stanica na tom putu, ne samo kao svojevrsnog pozorišta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
