Posle „viđanja u sledećem filmu“, stiže na red „potrčko“, hteti ili ne hteti „igrati igru potrčka“. „Neki su dotrčali.“ Ne znam da li se sećate Kurosavinog filma „Kagemus“, reč je o tome da su sve snage vaspitanja, i obuke, pripremale za vlast, i to u Japanu, nekadašnjem, onoga, pažljivo odabranog, ko bi mogao biti zamenom glavnokomandujućem, zlu ne trebalo.
Ali u presudnom času, to ne može biti, ili ne biva. Kada se mnogo resentimana nakupi, teško je iz toga izaći, a ništa kao jezik ne odaje šta zapravo govornik o sebi misli. E sada, i populizam može biti mudar, ili lukav. A citatima je zadata visoka razina, Čerčilova i Kenedijeva.
Jedan od namernika na buduće ministarstvo, već oproban čovek, danas kaže kako mu ovaj drugi smešta nešto u ime onog drugog, zapliće se kolo naokolo, kolo u kome se „igra“, „zadaje gol“, „karte dele“, i eto „podele kolača“. Koga kolača, gde je taj kolač?
Piše kako u državnoj administraciji ima oko pola miliona ljudi, e za čije bi otpremnine trebalo isplatiti milijarde, kojih nema, te će verovatno biti jeftinije, i to je zbog nas, da bi lakše živeli, da svi oni ostanu gde su, „jer kaki si, ni za di si nisi“, kako je to govorio Zoran Radmilović kao Kralj Ibi, može i „Vikotor, ili deca na vlasti“ od Vitraka. Kakva količina mogućeg pozorišnog repertoara.
Hajde sada da se „igram“ populizma (kako bi bilo dobro kada bi se nekako mogao razdvojiti populizam jednako patriotizam, od rodoljublja, ali to je sve komplikovanije u datim jezičkim okolnostima), takođe je objavljeno kako u Norveškoj, veoma bogatoj zemlji, jednoj od najbogatijih, kao što znate, pretpostavljam, nalazi se samo četiri automobila „u državi“, a kod nas ih je „u državi“ tri stotine i šezdeset (od mercedesa do audija). A koje sam zamalo izbrojala kao „učesnica u gradskom saobraćaju“ prigodom skupa novih i starih naših vlasnika u Klubu privrednika; nikada nisam tačno razumela kako „partijstvo“ može da ostavi sve šofere da ih čekaju ispred vrata nekog prijema, slave, svadbe, pogreba, žurke.
Pa kako bi bilo, i kolika je otpremnina za sve te automobile, koliko bi koštalo, da se oni „otpuste“ i da svi populisti i patrioti, sadašnji i budući sednu u domaći „punto“, iz Kragujevca, zar to ne bi bio red, zašto ne bi vozili „marku“ kojom se toliko ponosimo, i čija bi nabavka sigurno pospešila proizvodnju u „Zastavi“.
Učili smo, je li, u skladu sa infantilizacijom jezika, da ako detetu obećaš da ćeš mu doneti čokoladu na poklon, onda tu čokoladu moraš i doneti, inače dete sa razlogom misli da si lažov, i zna se već kako se sve završavaju roditeljske laži, pogotovo ako majka tvrdi jedno, a otac drugo. Kraj je, kako nas iskustvo uči, na nekom stadionu, sa bakljom i uzvicima „Nož, žica, Srebrenica“.
A učili smo, je li, opet u skladu sa infantilizacijom, da „kritika ima smisla ukoliko je konstruktivna“, to je bilo pre „kritike svega postojećeg“.
I učili smo, a i videli na delu, nauk da se najbolje deluje na okolinu pokaznim primerom.
U skladu s tim osnovačkim stvarima konstruktivno bi bilo predložiti da se prestane sa štrajkovima glađu pred Uskrs, pronalaženjem „atentatora u Boriku“, propisivanjem himni kako kome padne na pamet, za šta su zaslužni i gubitnici i dobitnici, jer himna je, kako nas patriotizam uči, jedna i jedinstvena.
Zatim, pod hitno, pronaći ubice i nalogodavce ubistva Slavka Ćuruvije, direktora Aerodroma Beograd, i ministra odbrane (to učiniti zajedno sa promocijom novog), vratiti stan Ivanu Barbaliću u Zemunu. Tada će se otvoriti mogućnost da neko dođe da radi u ovoj zemlji, umesto da ljudi odlaze. Svih sedamsto hiljada nezaposlenih.
I povodom izjave nekadašnjeg ministra naljućenog što mu onaj smešta u ime onih, nije stvar u tome, već je stvar u rupama na asfaltu i po putevima koje nam je ostavio tokom prethodnog ministrovanja, i u kvalitetu toga asfalta koji se kao palačinka uvija po vrućem vremenu, jer živimo u kontinentalnoj klimi, što je valjda ovih dana jasno.
Rodoljublje se valja po ulicama, samo nema ko da ga podigne.
Te, ako je Japan daleko, a jeste, i „Kagemus“ pogledati, ponovo, film „Maratonci trče počasni krug“ po Dušanu Kovačeviću, i setiti se i njegove večito trudne Georgine iz „Radovana III“. A možda se prisetiti iz univerzitetskog obrazovanja, a ovih dana čitamo i slušamo kako su novomiropomazani bili odlični đaci, baš kod onih u čijim će rukama „lopta pravde“ biti ponovo „na terenu“ a i iz iskustva „prethodnika donjeg sledbenika“ (iz jednog od udžbenika za osnovno obrazovanje, prethodnog, i prethodnog i budućeg ministra prosvete), kako je opasnost u oklevanju (Periculum in mora est), ili mogu li „potrčci“ trčati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
