Islam Grčki

U koju su se vratile, da je obnove, kćeri Vladana Desnice: Nataša, Olga i Jelena Desnica, malo (mnogo) podižu međe i zidine (prelepe), zalivaju usahle biljke (u masline je stavljan mazut da izgore, znamo kojih godina i kojih „događaja“), te sačekuju posetioce i goste kao što je to bio i skup „Umetnici u egzilu“, koji su organizovale Mirovne studije iz Zagreba (i saradnici). Posebno zadovoljstvo domaćinima Desnicama i Studijama predstavlja dolazak ljudi iz Islama Latinskog u Islam Grčki i Kulu Stojana Jankovića, dakle „udruženja“ Grčkog i Latinskog koje je u vreme osnivača kule Stojana Jankovića stoleća sedamnaestog stajala nasuprot Otomanske imperije, u Ravnim Kotarima, u Hrvatskoj, više Zadra. Eto, tako je boravak u Kuli zapravo boravak u centru celokupnog evropskog sustava, te kontingentnog i savremenog evropskog iskustva. Zato je pesma mladoga Damira Imamovića, u Kuli, kako Mujo kuje konja po mjesecu, sred svakolike književničke i ostale artističke skupine „odasvud“, a na jednom mestu radnje i govora, bila zapravo čudesnim spojem neverovatnih stvari na mestu i u času jedinstvenom.

Dobro je rekao Ivan Čolović pre nego što sam krenula u Islam Grčki: „Pozdravi ih i reci da su Desnice jedina desnica koju mogu da podnesem“. Kada sam to rekla na otvaranju skupa „Umetnici u egzilu“, Čolović je dobio aplauz svih, a posebno Nataše, Olge i Jelene Desnica.

Beše na skupu jedna mlada dama koja je rekla da je tražila obaveštenje o Vladanu Desnici, ali je zapravo razgovarala sa sinom mu Urošem, misleći da je Vladan.

Od velikog je značaja setiti se i uspostaviti kontinuitet oko pisca Vladana Desnice, u istorijskom i ontološkom smislu, od vrednosti njegove literature do našeg sećanja koje tragom njegovoga „miša“ (svetlosnog, iz „Proleća Ivana Galeba“), priziva pretke današnjih naslednika, nas koji kroz skurnice pratimo zbivanja ispred kuće, ili ispred zapadnoga zida, velike scene, Kule Stojana Jankovića.

„Zadnja godina dana obeležena je mnogim, mahom nesretnim, dvadesetim obljetnicama na prostoru bivše Jugoslavije. Za tisuće ljudi bilo je to vrijeme bježanja, premještanja, zamjena kuća za stanove, odlazaka, rastanaka – kratkih i brzih, prećutnih, tragičnih“, kaže se u uvodu skupa „Umetnici u egzilu“. A kako je to skup zaključivao: ne samo umetnika, već velikog broja ljudi izgnanih, premeštenih, „očišćenih“, svih onih koji su morali da odu, nužno i po izboru, i koji se ne vraćaju („O, zašto smo se klali, mati moja draga?“ od Miroslava Krleže).

Nataša, Olga, Jelena i Uroš Desnica su se vratili, a i mi zajedno sa njima, sa materijalom životnim i umetničkim, iz koga se može ponovo rekonstruisati Kula Stojana Jankovića, činovima koji obnavljaju i daju smisao povratku, kako je to započeo istoričar Drago Roksandić (Filozofski fakultet u Zagrebu), što je bila prva važna revitalizacijska inicijativa u okviru programa „Mostovi“ započetog dve hiljade i treće godine.

Razgovaralo se pametno i uzbudljivo, sa iskustvom i prijateljstvom. Može se reći – viteški, a sa empatijom. U prostoru centralne dvorane Kule Janković, sa dva izlaza, velikim vratnicama balkona, a prema svetlu na kome se videlo sve, i vremena i ljudi.

Bilo je u tom skupu nečeg važnijeg od svakog od nas pojedinačno, objektivno vrednog kao ugrađivanje u nastavak jednoga sveta zajedništva, baš kao i u zdanje Kule, koja svojom celinom i narušenom velikom kapijom na ulazu u „imanje“ priziva činove svojih tvoraca kao inspiraciju i kao osnov, baš kamen temeljac, sva je priča kule, i drama, sazdana od kamena u bukvalnom i metaforičkom smislu. Kamen i podzid, osnov, čvrstina i lepota, Mediteran, najlepši na svetu.

Neka mi oproste svi muški govornici i prijatelji iz „Egzila“, kada je već reč o viteštvu, bilo mi je milo i dragoceno sresti posle duga vremena Miru Furlan, Hasiju Boric, Vesnu Kesić i Ninu Bunjevac, njihove tekstove i kontekste, pesmu i crtež.

Skup „Umetnici u egzilu“ bio je u stvari povratak kući, ma šta to značilo, ali u tim časovima skupa, bio je to povratak, dragocenost toga može se uvideti ako se setimo kako se retko, po izuzetku, vraćaju kućama oni koji su iz njih, „milom“ i silom otišli.