Nekom rat, nekom brat

Prikazani su filmovi „Naša tvornica“ (Željko Šarić, Zagreb), „I sta sad?“ (Manjinski akcionari 22. decembar Kragujevac) „Od radnika do čobana“ (B. Markus i R. Fai, UG Ravnopravnost), te „Pirikin život“, premijera filma Želimira Žilnika.

Eto, čuda ima. Slušam od Slavka Golica kako je Nebojša kuću nasleđenu od ujaka stavio u javne svrhe, dakle deprivatizovao. Lična biblioteka ostavljena je Zrenjaninu, u njenom prvom delu, naučnom sve (uvek zamišljam buduće čitaoce svih tih knjiga tako karakterističnih za generacije naših očeva, i savremenika. Ako recimo uđete u legat Koče Popovića što ga je formirala Branka Prpa u Arhivu grada Beograda, naći ćete te iste knjige, možda bez Deride ili Fukoa, ali sve prethodno tu je. Znam i za tavane na kojima prebivaju biblioteke onih koji su otišli i nisu mogli da ih ponesu, kao i knjige onih kojih više nema).

A znam i da kolekcionari retkih knjiga, kao i umetnina, umeju da se raspituju, oni uvek u tome uspevaju, ko i kada u Beogradu prodaje stari stan, a novi stanari „čiste“ teren, te se na đubrištima može štošta naći; za sada knjige Gradske čitaonice su na mestu i u vremenu, na raspolaganju, u njihovoj klasifikaciji Popovu je pomogao kolega iz Vukovara, prof. Vladimir Mandić, koji je tu boravio, dve godine nakon „oslobađanja Vukovara“. Prirodnost tog zajedničkog bivanja Mandića i Popova shvatićemo iz neprirodnosti rata kao privatizujućeg nasilja iz rečenice koju jedna radnica Tvornice duhana Zagreb izgovara u filmu „Naša tvornica“, „Država nas je koštala posla“. U tom film o privatizovanoj tvornici u koju su se zatvorile četrdeset radnica i jedan neodoljivi kuvar („trudim se da pojedu nešto toplo, kao kod kuće“), najavljuje se, sve vreme i to je osnovna „dramska“ nit – deložacija. To je ono kada će oni doći („Ono najstrašnije na svetu“), i isterati i proterati, prethodno zastrašiti, tada devedesetih deložirani su bili Srbi, a onda su iz tvornica deložirani radnici, i Hrvati i Srbi.

Jedna mlada žena ispred mene u gledalištu ispod dugog krova od samih greda i ćeramide, naslućujući da se nešto „prestrašno“ krije iza reči „deložacija“, okreće se i pita „šta je to“.

Na filmu upravo ulaze novi vlasnici, uz asistenciju policije, oni čine novu „instalaciju“, tu je i tajnica ili pi-ar, a tu su i spiskovi i obećanja, mlada žena shvata da je to deložacija.

Radnice i akcionarke Jugoremedije u Zrenjaninu gledaju svoje koleginice iz Zagreba, koje mogu biti bilo koje dobi, a izgledaju starije i zabrinutije, ništa nemaju od svoje artikulisanosti i rešenosti (dočim tajnice, sekretarice imaju, one su fit i uvek su u „uniformama“). „Sve je prazno, nigde nikog, bilo je sve živo, radilo se, sada nigde nikog, nema svetla, mračno je, ovo je ženska tvornica, šteta je da se to ugasi, sto dana je prošlo, nismo mi jedini, tvornica je stala, svi smo u šoku, neko je uzeo sve naše, našu borbu, ove strojeve smo mi zaradili. Braniti Hrvatsku znači braniti svoju tvornicu.“

Levo od projekcionog platna, pod tremom, ispod greda i ćeramide sa velikog postera Fondacije „Roza Luksemburg“, gleda nas Roza Luksemburg.

„Dolazili Albanci (junak filma „Od radnika do čobana“, ne kaže „Šiptari“), kupovali, sad su i oni za sebe, neko dođe da kupi jagnje ili kozu, a krave muču, ne mogu da ih sve pomuzem, govori bivši radnik, seljakom postao otkako su mu rekli, da li će u rat, ili će izgubiti posao. Izgubio je i rat i posao. „Isto je bilo i sa onima, preko puta, pustili su nas, rekli su nam i gde su mine, da ih obiđemo.“

Krave muču, sirene u Tvornici duhana zavijaju, ječe sirene naših otišlih brodova, sedimo u sred Banata, pod velikim kestenom, a dvojica iz „Šinvoza“ govore kako sedamdeset posto stanovništva, i radnika i seljaka, žive od minimalnih penzija, rade za nadnicu, ako im se pruži prilika, žene se „bave higijenom“, a roditelji u poznim godinama pomažu sa po nečim iz zemlje i sa zemlje.

U naučnom delu Gradske biblioteke, na zidu portret Dositeja Obradovića, na drugom zidu izložba Koraksovih karikatura. Golic kaže kako je sa radošću dolazio, ali pod uslovom da ne mora da priča. Zna Koraks kako je teško nešto reći.

U drugom delu biblioteke je „lepa književnost“, biće da je to zapravo Nebojša Popov, dok šeta sa štapom po dvorištu – Levin (Ana Karenjina) ili njegov autor.

Petlovi kukuriču, a čuju se i golubovi.

Ručak je pravi prvomajski, gulaš, kuvani krompir i raznorazne salate, domaćice sa filma i iz života, stvarne i združene.

A sada, Želimir Žilnik. „Pirikin život“ je biografski video esej o Piriki, snažnoj i upornoj ženi koja koristeći regenerativnu snagu filma rekonstruiše svoj život i propuštene prilike. Kada je četrdeset i tri godine nakon snimanja „Ranih radova“ autor sreo Piriku Cepko, koja je 1968. u tom filmu igrala mladu sestru glavne junakinje, dogovorili su se da će napraviti posvetu proteklom vremenu i Pirikinom životu. Snimanje je fokusirano na potragu za Pirikinom kćeri koja živi u Berlinu, a sa majkom ne kontaktira deset godina. Susreću se u berlinskom bioskopu Arsenal, gde su 25. oktobra 2012. godine na obljetnici povodom 60 godina Berlinskog festivala, kada su prikazani „Rani radovi“(Iz Biltena III Festa – Da nam živi, živi rad).

Mnogo se govori o „suočenju“, ali onaj ko to uistinu čini jeste Želimir Žilnik, verovatno se zato i ne menja, neprekidno je suočen. „Radnici, studenti, radnici, studenti“, uzvikivali smo 68. „Ranije su ljudi lepo pakovali hleb u kese i ostavljali na kontejneru, danas ni toga hleba nema više“, kaže Pirika. „A šta ste vi to nama ostavili, da bi se vratili“, govori mlada žena „sa ovih naših prostora“, na ulici u Berlinu.

„Rani radovi“, pred očima kadar u kome se na splavu Dunavom vrti revolucionarna „četvorka“, pesma „Kompartijo, mirisavo cveće“, onda prebijaju Dragišu u revolucionarnom pokušaju, Dragiša je Bogdan Tirnanić. Kadar iz toga filma, lice, glava (kojoj prinosi revolver) bio je na platnu iznad njegovog sprovoda.

„To je moj život“, govori Teodora Tabački, filozofkinja, i odlazi iz ovdašnje kuće, po razgovoru sa majkom Pirikom, ponovo odlazi u Berlin, u kome će se još jednom sresti sa Pirikom i Želimirom Žilnikom, i to je svedočanstvo, analitičko i filmsko o pedeset svih naših godina. I suočenje sa svih naših pedeset godina, dvadesetog i dvadeset i prvog veka.

Teško da ima začudnijeg i logičnijeg susreta od Teodorinog i Žilnikovog. Nakon što je na ulici po šablonu otisnula pesnicu, tada crvenu, što je bila početna inicijacija „Otpora“, te hapšenja (to je za Teodoru samo uzgred) i svega, i svačega, a pogotovo ničega, Teodora odlazi. Iz našeg „građanskog kruga“.

Bila je ovde pre neki dan, uživo. Gledam je na filmu, to je Teodora.

I Pirika, danas, neviđeni „koktel molotov“, žene, majke, proleterke, putnice, umetnice, slobodne žene. Kao Kenedi („Kenedi se vraća kuci“, Želimir Žilnik) koji će uvek, i uprkos svemu faktički preći sve granice, svih zemalja, u neutaživoj želji da „živi svoj život“. Nepotkupljiv život, Teodorin, Pirikin i Žilnikov.

Kraj filma: Pirika, devojčica, igra svoju igricu, igru u „Ranim radovima“ (Želimir Žilnik, 1968).

Nema zvonjave mobilnih telefona 1. maja 2013. pod velikim kestenom Gradske čitaonice u Zrenjaninu. Svi ljudi ovde međusobno razgovaraju, dok oni koji su na mobilnim telefonima o svim tim životima, pod kestenom „senke duge“ pregovaraju.

Žene iz Tvornice duhana u Zagrebu, sve u majicama „TDZ“, žene Ravnopravnosti i Jugoremedije, mora da smo ih smorili, nisu pokazivale, Pirika, Teodora, Noa („Imenovati to ratom“) knjige, bilteni, a sa afiše na zidu pogled Roze Luksemburg.