Pesmašina

Izložba nije mnogo najavljivana, čak uopšte nije (to je stav grupe Škart), a predstavlja jedan od najintenzivnijih „bezrazložnih činova“ (umetničkih) što se zamisliti mogu, ne bih ni znala, da nisam izložbu ‘uhvatila’, koja mi je pesma pobegla „zato što ne trpi one dve susedne pesme“.

Dakle, „Škart: poluvreme“, ali šta je to čelo vreme, i ima li ga, čega je to poluvreme, poluvreme svega.

„Ovde u poslednje 22 godine, nikada

nije vreme. Ili je nevreme ili je

poluvreme, vidiš i sam/a kako je

danas.

Zato neću pisati o 22 godine škarta

(slučajno se poklapa, znaj). Ni

Prethodnih godina nismo pisali o

Sebi, pa nećemo ni sada.

Umesto kukanja i mukanja, nastavljamo

Na razne načine da kažemo i

Pokažemo ono što mislimo.

Dosta ovih slova (treba nam pesma

Nova.)

(Iz „Pesme za pesmu“, Škart, Dragan Protić)

Cela je izložba pesma nad pesmama, nije ni priča, nije ni drama, nije ni naracija, ni dokumentacija, nije ni povest, ni pripovest, već je pesma sastavljena od najizmišljenijih i najmaštovitijih oblika, u papirima, njihovim vezovima i rezovima, šivenim i rašivenim materijalima, novinama, knjigama, knjižicama, kartonima i kartončićima („tuge“), slovima, brojevima, poštanskim markama (sa likom Marine Cvetajeve).

A kako su „boje složene“. Crveno, crno, zlatno, rekao bi Dušan Makavejev u predgovoru za Ejzenštajnovu „Montažu atrakciju.“

Kao poezija, izložba grupe Škart teško je prepričljiva, a kažu kako poezija prethodi nauci.

A izložba, poezija je, i zvučna: peva Horkeškart.

A možemo i mi da pevamo u mašinu za pesme, pesmašina. Možemo i da zaurlamo od bola. Oni koji to mogu, biće srećniji.

Poseban deo ove tankoćutne, traumatične i nežne, prijateljske, po život, rad i umetnost ljubavne izložbe čine kuvarice, Škartove stalne saradnice, kuvarice filozofi, metodolozi i psiholozi, umetnice i negovateljice, veštalke, proročice, životnice: „Sve ima drugu stranu, savršenstvo kobnu manu.“ „Jedem torte, jedem slatko, da sam srećna bar na kratko“. „Ustaljenom stazom većina hodi, nije važno kuda vodi“.

Ima, nalaze se i kuvarice belim slovima na crnom. Kažu, u tanatologiji, da dete bolesno od leukemije predestinira odlazak onda kad nacrta crnog leptira. Ali, Škart je od ovoga i od onoga sveta. Sveto i profano, katarzično i životno, ama baš svega tu ima, nalazi se. „Žudnja za životom“ (Vilhelm Rajh) jedan od Škartovih radova, natpisa, kao tabla sa imenom ulice, jedne i jedinstvene, na svim našim vratima, između. I posebna zastava „Moje govno, moja odgovornost“.