Gledam pre neko veče Milicu Delević u intervju sa Danicom Vučinić (pametnu i lepu Milicu), sasvim retko, odabrano, čoveka/ženu sklonu kako promišljanju sveta oko sebe tako i autorefleksiji. Rečju, kolika je dubina, tolika je i dilema, pa se pitam: ko je taj ko ima pravo ili mandat da od promišljanja, ili otvaranja procepa kao osnove društvenosti, ili javnoga prostora, stvori Prokrustovu postelju, u koju, naravno, polaze najpre oni najmanje jednosmerni, ili najširi, po savesti i odgovornosti, sasvim svejedno.
Izgleda i da je iz „pivnica“ na osvojeno svetlo dana, šiknuo „otvoreni govor“ o fizičkim osobinama neprijatelja, nakon perioda pristojnosti i tolerancije za sve podjednako. Jer, svako ima prava da govori, i da relativizuje, došli smo do pravog lica pobednika, što se, po pravilu, istorijskom i iskustvenom, može završiti samo merenjem glava.
Gledajte, ljudi, fotografije, ako to već niste jednom u novijoj istoriji činili, te ćete videti kako se sve počinjeno „po zakonu“ i „legalno“ može prevesti u „namirivanje pravde“ primenom snage i sile, dakle i vaninstitucionalno, a imajući u vidu stanje institucija, države. Ili, kako moć uzurpira nemoć.
Ili, kako je regrutovanje jače od svake diskusije, ili svakog uistinu demokratskog konsenzusa. Gledajte kako se podignuta ruka „sprema“ i „diže“, osmotrite malo pre nego što se predate. I setite se prepuštanja kolektivnim euforijama, populističkim, i cene istih.
Elem, što bi rekao tavariš Lenjin, frakcija u Partiji – jednako šizma u Crkvi, i obrnuto. Teško da je bilo dopušteno – frakcije u partiji. Moguće je da je to nasleđe, opet specifično kod nas, suodgovorno u potrebi partija da budu „monolitne“. Pa ih valjda zato toliko i ima. Kod nas.
Međutim, u novijoj istoriji, u Francuskoj recimo, posebna mobilizacija građana za izlazak na izbore stvara se i borbom unutar partija (Obri – Rojal), sa muškom pobedom doduše, Olandovom, unutar Socijalističke partije. Dakle, u onim partijama koje ne regrutuju, već podižu stepen demokratskih odluka i istovremeno stvaraju javnu napetost i politizuju „biračko telo“. Rečju, „frakcionaštvo“ je stimulišuće i produktivno. Na primer – ne za kopiranje, već za inspiraciju.
Nisam neki specijalista za partijski život, ali koliko čitam i vidim, koliko sam svedokom, Demokratska partija je preživela, ili generisala, najveći broj frakcija koje su se, pri tome, „pretvarale“ u nove partije. Dakle, nisu mogle ostati frakcijama i diskusijama unutar Demokratske stranke.
Otuda, samo predlog jedne od građanki, ili jednog civila. Kako bi bilo da se Demokratska stranka osovi, osnaži, mogućnošću unutarpartijskog dijaloga, ili borbe, to jest da otvori mogućnost postojanja „frakcija“, kao svoje privilegije, i da se „ili – ili“ prevede u „ i – i“.
Tako bi se izbegla Prokrustova postelja za mnoge građane, to jest glasače, te izvršila mobilizacija javnog mnjenja u prilog pokaznih demokratskih reformi.
Jer, preko puta stoji regrutacija i „monolitnost“, „dominantnost“, kako to reče Patrijarh, a stoji i jezik, sasvim nerazuđen, čija se upravnost i besramnost vidi onda kada je već kasno. Kada se verbalno pretvara u fizičko. Ili, kada se lični opis pretvori u žig. Možda je došlo vreme da se izađe iz teorije i prakse (manjeg) zla. U koncept dobra, ma šta to značilo.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
