Siva država i ekonomija

Ne bih sad o pijačnim poznanstvima, to je opšte mesto, taj kontakt kupaca i prodavaca na pijaci, a i poseban ponos građanki kako poznaju, već godinama, baš tu prodavačicu sira. To spada u onaj isti opis dobrih komšija Albanaca (Šiptara), toliko poštenih da su im uvek ostavljali ključeve kada odlaze na letovanje.

Već shvatate da mesto radnje nije Kalenić pijaca, jer je ona neko uobičajeno literarno mesto ljubavi između građana i seljaka, iliti nakupaca i kupaca. Druga pijaca manja, i manje popularna je u pitanju. Na njoj je još uvek „luligamate“ (Kotor i nekadašnja kotorska pijaca), to je onaj što nosi tezgu o vratu, bilo ih je takvih, sećate se, i na stadionima i fudbalskim utakmicama dok je kakvog-takvog mira bilo, i sam se stara o svom marketingu uzvikujući imena hemijskih preparata koji su u stanju da unište sve bube i miševe oko vas. Viče ovaj u nedelju, „mišomor“, a onda sve ostalo.

Konkurenciju mu čini prodavac jednog tabloida koji uzvikuje, između pekare i mesare, „ko će sutra biti priveden, čitajte „ko je sledeći u redu za zatvor“. Na pijaci je red ispred prodavnice u kojoj su navodno kućni deterdženti i toalet papir najjeftiniji; red je i ispred bio-šopa, merenje u takvim radnjama traje: u njima jedni kupuju iz nužnosti, na kilo, a drugi zato što je takva roba, prirodna, nekako dokaz posebnosti i neke odabranosti, a to je svojstvo mnogih ekološki opredeljenih, posebno onih koja se ne bi upustili u političku bitku protiv nikla, ili doveli ružno u vezi sa ružnoćom zločina svake vrste.

Dakle, „ko će sutra biti priveden i ko je sledeći u redu za zatvor“. Pa se prisetih knjige Mlađana Dinkića „Ekonomija destrukcije“ i početka instalacije ekonomskih analiza koje su se bacale na sivu ekonomiju, istovremeno sa instalacijom, nešto kasnije, ekonomskih eksperata, čija je prava invazija bila posle oktobra petoga. Činilo se tada, a i tako se plasiralo, da je ekonomija jedna posebna oblast specijalnih znanja koja teško da imaju veze sa društvenošću i sa politikom. Za ekonomiju je bilo potrebno biti specijalno verziran, ostali u politici pravili su se glupi i nevešti za tu stvar. Istovremeno bio je to i period vere da se ekonomijom može rešiti svest, odnosno da se na ekonomiji može podići ili pridržati država.

To je isto kao što se u političkim stvarima priziva pravo, pa će pravnici to rešiti, budući da je zaista veoma teško „preuzeti odgovornost“ pa izreći šta je dobro, a šta je zlo. Ne potcenjujem struku, nikako, ali nekako se namestili, na kraju (ako je ovo kraj nečega), da će na kraju svi uzvikivati kako će sve to policija rešiti, zaštititi, ili „raščistiti“.

Ipak, čini mi se, kako je u borbi protiv korupcije važno primetiti kako je ona morala početi u državi, u sivoj državi, koja je omogućila sivu ekonomiju, to jeste, kako su se u doba ratova i sankcija uzajamno hranili siva, vanredna država, i siva, vanredna ekonomija. Setiće se, oni koji nisu rođeni devedesete, kako kriminalci i biznismeni nisu izbacivali devize na ulice, već je to činila država, i potražite nekoga ko tada nije menjao deset maraka na poziv onoga glasa „devize, devize“. A onda je krenulo. Na državnom nivou u vanrednom stanju koje je omogućavalo baš sve. Ne bi bilo zgoreg prisetiti se kako je upravo Slobodan Milošević inaugurisao višepartijski sistem.

Istovremeno, u ratu i pored rata svakoliko javno mnjenje bilo je zategnuto odnosom prema nacionalnim, verskim i etničkim pitanjima, u tome je bio dobar deo bitke za ljudska prava, kao nacionalna, manjinska, etnička, verska.

Danas vidimo da su sva ta pitanja bila i ekonomska, da je i pljačka opšte imovine bila razlog nasilju, i „čišćenju“. Rečju, ako je i rat bio rat za vlasništvo, ako su ga podigli i klasni razlozi (formiranje nove klase i novih vlasnika), onda se on vraća iz duge interpretacije i analize nacionalizama u ekonomiju, to jeste u uništenje privrede (i poljoprivrede), koje, kako je opšte poznato, i bez ekspertskog uvida, jedva da postoje, te su rezultati siromaštvo i nezaposlenost, ili pusta zemlja.

Budući da nije korupcija prethodila državi, već država korupciji (što za stanovništvo znači da upada u korupciju, jer ne može da reši nijedan svoj problem legalnim putem), biće da se korupcija može ograničiti samo izgradnjom države, koju čine njene institucije u kojima građani mogu da nađu to što im treba da bi živeli. I tu bi bilo mesto integriteta i suvereniteta.