Snežni pokrivač

U četvrtak, 3. januara, sneg je iznenada pao, u sred zime kad mu vreme nije, podmuklo i podlo, što je izazvalo kolaps na ulicama Beograda, saobraćaj nije funkcionisao satima, ljudi su peške išli na posao, autobusi su stajali u snegu i ledu, i nadležne službe za čišćenje snega očigledno nisu uradile svoj posao. Ovo je odlomak iz temeljnog i akribičnog, baš dekonstruktivističkog teksta Tomislava Markovića „Kreativni industrijalci Ane Brnabić“. Zašto su baš kulturne industrije uporište premijerke, „sinergija“ sa „evropskim“ konceptom kulture, kao moć zbog svih drugih nemoći? Tomislav Marković bio je milostiv prema Vesiću kada je rekao da gradske službe nisu uradile posao, biće da nisu „odradile“, no kod Markovića odlomčić o Vesiću samo je usputna stanica u analizi „kulturnih politika“, vozu koji prolazi kroz sve neobezbeđene rampe.

(Jovan Ćirilov me je svojevremeno upozorio da prestanem da pišem protiv novokomponovane političke kovanice „odrađivanja poslova“ i „ispoštovanja Đinđića“ i svih drugih „ispoštovanja“, bez poštovanja jer se ponavljam, međutim, kako se istovremeno do bola ponavljaju institucionalizovane fraze i slogani, umesto rada institucija, ne mogu da se ne ponavljam, u nadi da će se ponavljanje nekako „zapatiti“, kada su se i druga ponavljanja zapatila.)

I „snežni pokrivač“ se da zagaditi, uprljati, u blato pretvoriti. Lažima izbrisati, ili, što je gore, razdroćkati. Spikeri i novinari, i izvestioci vremenskih prilika ljupko i idilično govore o “ snežnom pokrivaču“. To uvek podseti na „Antologiju nove srpske lirike“ Bogdana Popovića i na sankanja i grudvanja u detinjstvu. Postoji dosta škrgutanja snega pod nogama, i miris, i zvuk, do kojih se moraš domoći uprkos laži. Laganje je toliko da moraš ujutru dobro protrljati oči i uveriti se da pada sneg, da je dan beo i lep, i da pršić pod nogama prska. Leti sve leti, a zimi sve zimi, da parafraziram pesnika Dušana Matića za poeziju koju „stvarnosna literatura“ nikada nije naročito uvažavala, ah taj nadrealizam, te je Koča Popović u borbu otišao što za Republiku u Španiju, što u partizane za Jugoslaviju, ne bi li pokazao svu primenljivost, operativnost i smisao „ludovanja“, odnosno veze između poetike i praktike. Oruđa i oružja.

Ako nema zastoja saobraćaja, onda ni snega nema, onda nema „snežnog pokrivača“. „Snežni pokrivač“, kao i sve druge poetske izreke, mogu biti narušene, obezvređene, izgažene lažima. Time, lažima, se zapravo ubija san, utopija, budućnost. Ubijaju ljudi.

„Pada mi na pamet“ („Ne pada mi na pamet“, omiljena izreka predsednika), dakle, pada mi na pamet jedan od čuvenih tekstova Mirjane Marković o krivici leda i snega – „led je bio kriv“.

Gledajući „Insajder“ o „tranziciji PKB-a razumem zašto ljudi glasaju za laži – glasaju zato što im ne ide u glavu da ličnosti koje su „na čelu“ (kakva čela i nosevi?!) institucija, funkcioneri, ministri i svi oni skupa mogu toliko i tako da lažu. Ako je neko na položaju koji podrazumeva da je u pitanju čovek od integriteta, onda kako taj nepostojeći integritet na tom integralnom, integrativnom i institucionalnom mestu može u toj meri „da ne govori istinu“, ili da je tako radikalno i bešćudno prećutkuje.

Gledajući razdrljene vratove, političke vratove, i sva raspojasana lica (bojim se da bi izraz dekadentna navukao na kompliment), bez ikakve „cenzure“, ili kulturološke obrade kada je o javnom govoru reč, onda je omalovažavanje svakog pitanja o istini definitivno.

Nadasve markantna ostaje krajnja definicija upotrebe tranzicije i „privatizacije“ u pljačkaške svrhe (pljačka kao krajnji stepen kapitalizacije), kada Vesić Goran kaže Brankici Stanković, „pa nije ovo komunizam“ i kao vrhunsku svoju odbranu – prebacuju na optužbu, (uvežbana metoda) – vi ste, ili ti si, komunista.

Moguće je da je to optužba u odbrani funkcionalna, da Vesić računa da je učinkovita, jer je istorija, a pogotovu kontekst u potpunosti prerađen u prilog svake kolaboracije i kolonizacije. Političke, etičke i estetičke. I to se jasno vidi na svim trgovima, spomenicima i „uređenjima“ naših gradova. Antimodernizam, provincijalizam, distopija, a ne utopija. Mrtvozorno, a ne zorno.

U izvanrednom zborniku „Politički ekstremizam u muzejima Srbije (ReEX, Beograd, 2018) Marijana Stojčić u tekstu „Nelagodnost(i) u istoriografiji“ piše: „U Srbiji kao u u ostatku onoga što se često naziva region etnonacionalizam i ideologija samoviktimizacije dominantna su politička matrica. A predstave o svetu, istoriji i drugima dominantno su bazirane na ideji superiornosti i mučeništva sopstvenog kolektiviteta, njegovoj istorijskoj ispravnosti i istorijskoj krivici drugoga. Aktuelni proces rehabilitacije Milana Nedića kao metafora ocrtava konture ideološkog i političkog konteksta Srbije danas. Taj ideološki kontekst je sa jedne strane uokviren revizijom istorije Drugog svetskog rata i odricanjem antifašizma kroz sistematsko brisanje, ili falsifikovanje te prošlosti, etnifikaciju antifašističkog pokreta, proglašavanje pripadnika kvislinških formacija žrtvama komunističkog totalitarizma i zaštitnicima srpskog naroda: s druge strane opravdavanjem i relativizacijom zločina i etničkih čišćenja tokom ratova devedesetih i biranjem modela koje odlikuje stalna proizvodnja neprijatelja. Drugi svetski rat je period koji je i ovde doživeo najdramatičnije interpretativne pojave, razlog za to nije samo oživljavanje tokom ratova devedesetih ideologija koje su u njemu bile suprotstavljene, već i diskvalifikacija sistema, proisteklog iz širokog otpora fašizmu tokom Drugog svetskog rata, koji je na ovim prostorima bio prvenstveno levičarski i jugoslovenski.“

Laž je institucionalizovano sredstvo „političke“ borbe. Korak po korak gamiže, pa vrisne. Od kako je srpska zastava stavljena na zdanje divlje gradnje kao gromobran od svakog pravila, nema kraja divljačkoj gradnji besmisla, jer ne postoji ni ideja, ni praksa bilo kakvog opšteg dobra. Laž je svetlo i tama.

Led je kriv za sve, sneg je kriv za sve. U distopično vreme „beli pokrivač“ je utopijska kategorija, i san iz prošlosti za budućnost.