Songšpil o parama i vlasti

Naravno da mislim da je ovaj Ivanjijev tekst o Brehtu, te predlog repertoara „u znaku Brehta“ važniji i korisniji (u krajnjem slučaju) od svih izveštaja o rekonstrukciji Vlade, zato što se u njemu govori o idejama bez kojih je nemoguće napraviti bilo kakvu rekonstrukciju, bilo čega, ili, kako je to jednom rekao Aleksandar Popović, još jedan golemi pisac, prvo treba da se ima ideja o sijalici. Dakle, ta sijalica rezultat je koncepta sijalice, a za to je potrebno imati sposobnost mišljenja, logičnog, kao i nekakvu, kakvu-takvu, moć apstrahovanja da bi se stvorio sistem koji omogućava da nešto svetli, to jest da bi ideje bile sprovodive – ne smem da kažem u praksi, jer to odveć podseća na komunističko nasleđe (i u tom grmu leži neki zec, kada je reč o vlasništvu i javnom dobru, nezaposlenosti i svemu što bi se, opet, staromodno nazvalo klasnim pitanjem) – već da kažem u stvarnosti, ili u životu, dakle da bi život zasvetleo.

„Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji“, odgovor je Galileja mladom asistentu Andreji na njegov uzvik „Nesrećna je zemlja koja nema heroja“(Bertold Breht „Život Galileja“).

„Jugoslavija je posle sukoba sa SSSR tragala za saveznicima među poznatim političarima i umetnicima kao što je na primer, bio Sartr, pa je iz naše ambasade u Švajcarskoj stigao predlog da se Breht pozove u Beograd. Međutim, neko pri vrhu je tu ideju odbacio rekavši „Šta će nama taj trockist“, piše Ivanji i nastavlja – „Od tada je prohujalo 65 godina. Breht je mrtav već 57 godina, „vrh“ se u Beogradu nekoliko puta promenio. Nemačka se ujedinila. Nepromenjene su njegove pesme, romani, kratke priče, 48 drama i pedesetak dramskih fragmenata, uputstva za režiju, dnevnik, korešpodencija. Uobražavam da znam kako bi on danas počeo kod nas“, piše Ivanji.

Te on predlaže Brehtov repertoar po nesumnjivoj analogiji ili prepoznatljivosti likova iz naše bliže prošlosti, kao i iz naše svakidašnjice i junaka Brehtovih komada. To je svakako jedna od metoda, i nju kao učinkovitu pokazuje i istorijat igranja Brehtovih komada. Rečju, igranjem Brehta, i gledanjem stekli bismo uvid u stvarnost, ili bismo je prozvali, kao i nosioce uzroka ovih, naših, posledica.

„Naša beogradska predstava mora da bude veoma uzdržana sa aluzijama, ne zaboravimo. Breht radi sa sistemom koji on naziva verfremdung, koji nije dobro preveden sa „otuđenje“, kako se kod nas obično kaže i mora reći. Breht je svoju reč izmislio, inače ne postoji zbog toga kada se radi o teoriji pozorišta, ja na srpskom radije govorim o „fau“ efektu. Suština je da se gledalac „deluzionizira“, a i da se njemu već poznate činjenice osvetle na nov način.“

Darko Suvin taj termin, „verfremdung“, prevodi kao „efekat začudnosti“ (B.B. „Dijalektika teatra“, Nolit u vreme Miloša Stambolića).

Pregledom repertoara beogradskih pozorišta da se ustanoviti da svih „prohujalih“ 65 godina Breht nije bio najomiljeniji autor. Ili je bio odveć „trockist“, ili „marksist“, ili „dijalektičar“, komplikovan, teško izvodljiv, veliki komadi, rečju odveć „političan“, ili odveć „intelektualan“. Pa, možda i u tome počiva odgovor na neka pitanja naše stvarnosti i takozvane „kulturne politike“. Primarna su, naravno, bila estetička pitanja, uvek, i sa izuzecima.

Godine 2008. na Oktobarskom salonu nagrađena je ruska umetnička grupa „Što delat“, (prethodno pretresena) sa formom „songšpil“, naime, ona radi po Brehtovom metodu. Jedan od njenih radova je komad „Kula“.

Rečju, „Gasprom“ zida u Petersburgu toranj koji ima biti kao onaj u Dubaiju (sigurna sam da Ivanji nije imao priliku da vidi radove ove grupe iz Rusije, čiji veb sajt više ne radi). Svi su „u dilu“. I rasprava u vrhu „Gasproma“ traje, dok se postepeno naduvavaju Gaspromove cevi. „Gasprom“, naravno, ima muke sa zakonom, pa to treba, preko vlasti, brže da bude po zakonu (da se izdaju dozvole koje izdaju nas, građane). I u redu, košta to, političari će biti isplaćeni.

„Do sada je naš grad bio severna Venecija, a od sada će biti severni Dubai“, govori Gaspromovac, crkva blagosilja jer će joj se vratiti vlasništva („Gde sežu Gaspromove cevi, tu su crkve i pravoslavne škole“), dok je najstrastvenija istoričarka umetnosti „ponesena“ mestom Muzeja savremene umetnosti u celokupnom Gaspromovom zdanju, biće tu i umetnosti. „Umetnici dekorišu vlast“ i ostvaruju jedinstvo zapadne i naše vlasti. Dela renesanse su nastala uz pomoć crkve, „avangarda i ikone“. „Važno je samo da se plati“. „Verujemo“, govore, dole, među narodom koji vidi mogućnost zapošljavanja u „kuli“ u kojoj umetnici treba da ostvare, i hoće „jedinstvo tišine“, itd. Kraj je žerikoovska slika svih udavljenih crvenim Gaspromovim cevima.

Dakle, u pitanju nije analogija likova, već analogija sistema, i nije u pitanju aluzivnost, već identifikacija „začudnošću“, „prozivka stvarnog“, ili onoga na šta smo se „umorni i razočarani“ navikli.

„Njegove metode bile su zasnovane na marksističkim razumevanjima subjektivnosti, koja nije uspostavljena spontanim sledom događaja, već uz svest o istorijskim pojavama. Breht je jasno razumeo da su ti dijalektički mehanizmi u kreativnom radu. Formirajući svoj rad na njihovim osnovama, opisao je realnost kao proces stalnih promena, koje se pojavljuju shodno konfliktima i kontradikcijama, koje čine transformaciju društva mogućom“ piše Dmitri Vilenski, brehtolog i teoretičar književnosti, dramaturg grupe „Što delat“.

„Breht kao metod“ repertoarska je ambicija CZKD-a u sledeće dve godine (rizičan, te je stoga i deo ciklusa „Rizik“). „Mesta ratne traume, kao i mesta traumatične privatizacije mesta su „Majke Hrabrost i njene dece“ (Bertold Breht), rat je, između ostalog, bio i tranzicija bivše društvene imovine, dimenzije te tragedije su jasne i javljaju se u mnogim oblicima oštećenja i poraza. Vreme je da kola sa „Majkom hrabrost i njenom decom“ krenu od mesta do mesta traume, nemoguće je upotrebiti okolnosti u svoju korist, one se mogu samo menjati.“ Reditelj Oliver Frljić (predstava „Zoran Đinđić“ zapravo je Brehtova metoda, u kojoj glumački proleterijat dolazi u disput sa vlastitom biografijom u odnosu na „polje smisla“ i realne likove, što je i Brehtov metod pravljenja, kreiranja publike).

Istovremeno, tokom tranzicionog procesa („prihvatizacije“) zemlja je prodata kao državni posed, te su razvlašćeni oni koji na njoj rade. Kome pripada dete? Majci koja ga je rodila, ili onoj koja ga je othranila. Čija je zemlja pod nama, ili u nama? Čiji je rad, kome on pripada, ili ko na njega ima pravo? „Kavkaski krug kredom“ Bertolda Brehta, da pitamo publiku šta misli, kako „sudi“, čije je dete. Reditelj Zlatko Paković („songšpil“ u predstavi „Kako ubiti Zorana Đinđića“).

„Pravi progres ne sastoji se u biti progresivan, već biti u procesu progresije. Pravi progres nam omogućava ili nas potiče na progres, a na širem polju na to da se sfere koje se dodiruju takođe pokrenu u proces progresije. On ima svoj uzrok u nemogućnosti aktuelne situacije, a čiji je rezultat promena zadatog stanja.“ (B.B.)

Ne znam tačno kako ćemo ostvariti produkciju, pravo na rad, sa obzirom na „Kulu“ – „Zakon je osnova civilnog društva, zakon mora da štiti kulturu, ne mešaj se u politiku, lepota će nas ujediniti. Šef je zakon, mi ćemo raditi, drugarice, gospodo, braćo i sestre“. Ne,“ne verujemo“.