Šta je tu sporno

Pri svemu tome dani ovogodišnjeg festivala, decembarski, lepi su i sunčani, što svetkovini pisaca i knjiga dodaje i radost življenja. U Puli su jednostavno svi koji bi se rado videli, donoseći jedni drugima knjige i iskaze u povodu njihovog objavljivanja. Istovremeno sa smenom sunca i mraka napolju, unutar Festivala knjige, na nekolikim scenama reflektori se pale i gase, najavljujući i odjavljujući „nastupe“ pisaca, izdavača i komentatora, dok se mnogobrojna publika skuplja i razilazi uz neprekidno „muvanje“ svakog u potrazi za baš njenom ili njegovom knjigom. Tu su i učenici koji tutnjaju kroz prizore uvećavajući opšti damar Sajma, koji s pravom nosi ime „Sa(n)jam“.

Sve uspešniji dramski i prozni pisac, te neumorni kulturni i pozorišni aktivist Vladimir Stojsavljević ove godine tematizovao je festival i „nezaboravnim rečenicama“ dramske literature, te zavrteo raspravu o drami i kazalištu i povodom izlaska za ova vremena retke dvotomne knjige Erihe Fišer-Lihte „Povjest drame“, Razdoblje identiteta u kazalištu od antike do danas (prevod Dubravko Torjanac, izdavač „Disput“, Zagreb).

Razgovor „Identitet i kazalište“ odvijao se u vidu sastanka oko stola sred sale „Mocarat“, podsećajući na ritualnu ili perfarmativnu mogućnost koju su ispunili Ljuljana Filipović, Darko Lukić, Erika Fišer Liht, Sibila Petlevski, Oliver Frljić, i uz pomoć, pored Stojsavljevića, izuzetno brze i duhovite „voditeljice“ većine razgovora na Sajmu, Mimer Simić. Svako je rekao svoje, prebacujući korpus nasleđenog u agon savremenosti. Ipak, ako tako smem reći, ostala je u vazduhu upozoravajuća misao Hajnera Milera, sa kraja knjige Erike Fišer Liht „Kada sa isukanim noževima uđu u vaše spavaće sobe, znaćete šta je istina“. I ne samo zbog Brehtovog „uneobičavanja“ „uličnog prizora“, i teatarskog, zbog prepoznavanja, čitanja stvarnosti, već zbog svedočenja, poput Horacijevog u „Hamletu“ onoga što je bilo, i naznaka onoga što će biti.

Rado bih vam ispričala putešestvije po Istri, iz staništa u Rovinju, sa tog mesta govora, i iz peripatetičke škole sa starim i novim vlasnicima tranzicionirajuće imovine, ili sa istih staza, ili tog i takvog mora, koje će nadživeti sve što se među ljudima zaplelo u istorijskim procesima odlazaka „starih“ i dolazaka „novih“ ljudi. Uostalom, pozorište „novog čoveka“ i „novi čovek“, jedna je od osnovnih tema istorije pozorišta dvadesetog veka i formiranja identiteta, knjige Erike Fišer-Lihte.

Moram ipak navesti, za mnoge koji pamte, osunčano jutro na terasi hotela „Rivijera“, u Puli, tišinu, i raspoznavanje mnogih glasova iz prošlosti kojih više nema, a koji danas govore svojim filmovima, isto kao što pisci sa „Sa(n)jam“ danas „svedoče“ ili se sećaju u svojim knjigama. Dakle, kuda ide i kakav je „novi čovek“, nosilac „novih vremena“, i hoće li se formiranje identiteta „umiriti“, ili predstavlja pretnju nasiljem.

Nekako stižem u Beograd, i čekajući vesti, reakcije na činjenicu „odbitka“ od evrointegracija, gledam emisiju Insajder „Nemoć države“ (repriza iz 2009) i na svako pitanje o vezi između izgovorenog i napisanog, teksta i nasilja, vođe desničarskih organizacija odgovaraju da tu „nema ničeg spornog“, radi se o iznošenju sopstvenog mišljenja, „svako ima pravo da kaže ono što misli“ i „šta je tu sporno“. „Sporno je“ što „fašizam“ prolazi kroz „demokratiju“ kao kroz sir. Naročito onu koja je tako dugo gubila vezu sa svojom antifašističkom tradicijom.

Pa su nakon dve godine od dokazanog i prikazanog scenoreda u Insajderu ušli sa „isukanim noževima“ na Filološki fakultet, a na osnovu kumulacije „događaja“ kakav je i otkazana Parada ponosa, da ne nabrajam dalje sve što vam je poznato, a nije prepoznato kao „upozoravajuće“, ne bar dovoljno da bi se dokidalo, tako da jedan novinar jutros sasvim ozbiljno pita „zar u kontekstu svega nije normalno da je Jovo Kapičić prebijen, onako visok, zar je to iznenađenje“. Ili, „šta je tu sporno“. Šta se još može dogoditi ovoga puta do izbora i da li će sve biti manje ili više „sporno“ ili „nesporno“, koji i kakav će se identitet formulisati.