Volkswagen

Čini mi se da je trenutak da se uvidi da ima krajnje kompetentnih glasova, neću ih nabrajati, ali pitanje je konteksta iz koga se govori. Našeg, ovdašnjeg „mesta govora“. „Zagađenog“ interesnom i partijskom mrežom što dezavuiše opšte dobro i javni prostor, praksom, pre svega, tako da se teško mogu čuti glasovi koji ne govore odnekud, ili „za nekoga“, ili „protiv nekoga“, dakle, nezavisan i slobodan govor. Možda složenije i opasnije od samih političkih prilika jeste to što se izgubila vera, ili sposobnost prepoznavanja kritičkog mišljenja koje neće ništa, do da misli. Što istovremeno znači da je teško produkovati javnu platformu, odnosno onemogućavanje okupljanja ili združivanja na temelju ideja ili zajedničkih stavova, opet, u određenom istorijskom i političkom kontekstu. Ovo, pak, čini građane otuđenim od svakog javnog interesa, koji je i interes njihovog života. Čini ih „nezainteresovanim“ za bilo kakvu inicijativu, od „imanja“ stavova prema Kosovu, ili prema Evropi, do skupljanja plastičnih kesa po ulici, kada, kao jutros, dune vetar. Ko je taj ko će se sagnuti i pokupiti plastičnu kesu, a ne kamen (odgovornosti) na „drugog“ baciti.

Pre neki dan bila sam na Evropskom kulturnom forumu u Briselu, ukratko, moj je utisak da se ljudi „tamo“ isto tako kao mi ovde bave pitanjem da li je kultura „segment“, ili je i pogled na svet. Da su svesni ograničenosti staroga ili postojećeg jezika, i njegove kapacitiranosti da objasni, a tek još i da artikuliše nove interpretacije svega što čini stvarnost, složenu. Između „identiteta“ i „globalizacije“, Evrope država i nacija, ili Evrope građana, između hrišćanske Evrope i Evrope „različitosti“, između granica i otvorenosti, između „starog“ i „novog“, između bede i bogatstva, rečju, između života i smrti. I nije li, takođe, u Evropi pitanje da li njeni upravljači imaju sluha da čuju svoje, i naše, kritičke i upitne glasove. Upravo one, kritičke, na kojima su sazdane „evropske vrednosti“.

Da li vam to zvuči poznato. I tu je „kvaka 22“. Naša neverica i ometanje samoga sebe da uvidi važnost sopstvenog iskustva. Neverovatno je koliko je ova sredina blizu, a toliko daleko od sveta. Zašto je to tako? Da li ćemo dobiti bilo kakav odgovor u vremenima predizborne kampanje. Da li se može misliti bilo šta do kombinacija u predizbornim i postizbornim koalicijama. Da li se čitava stvar može malo „proširiti“, do ko će koga i po koju cenu.

Ma koliko to apsurdno i „nepraktično“ zvučalo meni se čini da će se barikade na Jarinju suštinski skloniti onda kada se, prvo, poslušaju glasovi ovdašnji i glasovi na Kosovu, kakav je glas Jetona Neziraja u izvrsnom tekstu na „Peščaniku“ sa upitom u prirodu „newborn“ demokratije, i drugo, kada kritički glasovi i „ovde“ i „tamo“ prepoznaju jedni druge upravo po meri svoje upitanosti u okviru teze „počistiti u svom dvorištu“, teze koju smo proizveli sami, uz „malu pomoć“ naših međunarodnih prijatelja.

Teze koja, kako kaže Neziraj, uzajamno spaljuje knjige i izgoni kulturu „drugih“. Ključ je u tom „dvorištu“, po kome operišu „domaćini“. Na novčanicama evra nije ništa drugo do most, do mostovi. A mi se uporno ukopavamo sa dve strane mosta, imamo li šta, ljude, ono što preko mosta prelazi. Šta nosimo što hoćemo da predamo ili prodamo.

E sada, vic je u tome da se imaju ideje o nečemu, da se bude darovit i slobodan (biće da to ide zajedno), kao Jeton, i kao drugi koji govore, a i delaju, a onda da se stavovi i ideje provedu u praksi. Dakle i da se misli, i da se konstruiše, zida, premošćava.

„Oslobodite put“ rekao bi sin ocu u Babeljevom „Sumraku“. Ili, sklonite se sa puta, svi oni koji ga zapravo ne vide. Jer, očigledno malo se šta može zatvaranjem i štednjom, može se produkcijom, proizvodnjom bilo da je o hrani ili kulturi reč. Malo se šta može restrikcijom, biće da se može kreacijom, malo šta apologetikom, a mnogo toga kritikom, više autonomnim, a manje uobičajenim i većinskim mišljenjem i izjašnjavanjem, više specifičnošću govora i delanja, a manje opštim mestima. Više autorstvom nego „izvinjavajućim zabludama“.

„Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“. To kaže jedan nemački filozof, a nekako čujem da je „Folcvagen“ (Volkswagen – narodna kola) udvostručio proizvodnju. Pa ima to veze jedno sa drugim. Kako u Evropi tako i kod nas.