Vratimo se nazad

Dakle, budući da se računa na slabost demokrata, moglo se preći na odmazdu. Zavođenje čvrste ruke računa na meki trbuh poraženih i žudnju građana za namirivanjem pravde u sve većem siromaštvu, nestabilnosti, kolektivnoj i pojedinačnoj neizvesnosti. Reč je o „krivici i kazni“.

Sa sasvim jasnim „računom“ da neće biti mnogo onih koji će zažaliti, ili onih koji neće obrazlagati smenu „zaslužnošću“ prethodne politike. Na tome jaše postizborna kombinatorika, koja se naziva matematikom, a zapravo je uzurpacija.

Ta matematika, sasvim orvelijanski, traži da priznamo da su dva i dva pet, ili ako su dva i dva četiri, onda su ona druga dva upravo oni za koje se dogovorimo da jesu, u suprotnom jesu pet, i ne može „po zakonu“. „Oslobađaju“ se gradovi, „oslobađaju se“ lokalne zajednice. Istražiti, raščistiti, čistiti. Da vidim toga ko će da kaže da je protiv borbe protiv korupcije, kada je već sa njom izvršena identifikacija, borba protiv korupcije, to sam ja. Ako ste protiv mene i mog načina, onda ste za korupciju.

Dakle, glasali jesmo, ali nismo glasali za postizborne koalicije, i nismo glasali za to da je sve moguće, i da sve može, ako se partije na vlasti tako dogovore. To je definitivno protiv izborne volje građana. Takva matematika i takva kombinatorika.

I konačno, ako narodni predstavnici tako „pretrčavaju“, ili se tako organizuju da dele plen, onda da li oni uopšte zaslužuju da budu poslanici i odbornici, koliko onda vredi njihova reč. Kada se nađu u novoj koaliciji, kombinaciji, kocki. Kakav oni autoritet mogu imati među narodom, i svejedno je gde su, jer „kak’i su, ni za ‘di su nisu“ (Knjaz Miloš i Zoran Radmilović). Možda je sve to legalno, ali svakako nije ni legitimno, ni pravedno, ni moralno, a čemu onda takvi „izvršioci izborne volje građana“. „Šta se čudiš„, „da li te to iznenađuje“, „šta si očekivala“, „nije ni moglo biti drugačije“, „dobili smo šta smo zaslužili“ i neka vrsta pomirenosti, baš kao da su svi krivi za sve ono za šta su svi prethodno pojedinačno krivi. Šta sada da radimo sa kolektivnom krivicom naroda.

I tako, dođosmo do Beograda. Građani Beograda, „puzajući udar“, tako matematički metod usaglašavanja vlasti nazivaju komentatori, brahijalni metod, metod koji nema cilj koji određuje vlast, već je vlast cilj, Krkobabići gledaju na sve strane, a mi gledamo u njih. Od tog pogleda zavisi izborni glas. Baš lepo.

Kako udžbenici „iz istorije“ kažu, mnogi su osvajači prošli kroz Beograd, bio je to i glavni grad Prve i Druge Jugoslavije, izrastao na tri čaršije, srpskoj, turskoj i jevrejskoj. Danas ima dva miliona građana od kojih su se oni koji su izašli na izbore izjasnili za konstelaciju upravljanja gradom kakvu danas imamo, to je izborna volja građana, i za gradonačelnika kakvog danas imamo. I tačka.

Pa ma šta nam se nudilo u zamenu za „greške“ 27. marta 1941, i to je, konačno, bila volja građana. Koliko puta smo od 9. marta 1991, zime 1996/97, do 5. oktobra 2000. pokazali izbornu volju građana, nismo „poslali poruku“, izjasnili smo se, sebe radi, i Beograda radi. A onda su počinjali da pregovaraju, lideri i čelnici, i tako smo stigli do danas.

Jedna je žena između kafane „Grmeč“ i „Politike“, u Makedonskoj ulici, u vreme „povlačenja“ posle kontramitinga 96/97, i suzavca, viknula „vratimo se nazad“. I vratili smo se. Nismo bili malograđani, već građani.