A od gazde džemper

 Više imena, igračko-trenersko-poslovnih, figuriralo je za gotovo 40 godina crno-bele vladavine u Srbiji i šire, ali se usuđujem, prema ličnom afinitetu, podrazumeva se, da istaknem Dragana Kićanovića kao stožera i glavnog arhitekte ovog projekta… No dobro, ima vremena za istoriju i lamentiranje. Elem, Vlada Jovanović došao je do svog prvog trofeja i pokazao „nevernim Tomama“, čiji broj varira od poraza do poraza, da je odličan trener sa visokim polaznim tačkama što se tiče znanja, morala, intelekta, pa i pojave, što nije zanemarljivo… Naravno, prostora za unapređenje igre Partizana ima još puno, pogotovo kod domaćih igrača.

Moram da kažem, a da nađem meru između privatnog i poslovnog, da sam ponosam na moje igrače iz FMP-a u odnosu na prikazanu igru, ponašanje i, normalno, rezultat tokom četiri dana takmičenja osam kvalitetnih timova u Kupu Radivoja Koraća. Sad sam potpuno siguran da će klub iz Železnika nastaviti sa fabrikovanjem časnih mladih ljudi, koji će se košarkaški dokazati vrlo brzo i na mnogo višem, evropskom nivou… Međutim, na mene lično, najpozitivniji efekat ostavio je Miroslav Nikolić sa svojim basketašima iz Kragujevca. Kažem Nikolić, jer mislim da ovaj tim bez njega ne bi ni postojao, mislim na njegovo trenersko umeće i šarm na terenu, jako retko viđen; mislim na modernu, široku igru u napadu sa dosta šuteva sa distance (Li, Mijatović, Miletić…) i kontranapada, vica, finte, asistencija dvojice rasnih plejmejkera (Markovića i Aleksića) i, konačno, mislim da je kod njega i još ponekih naših trenera, čija se prezimena nažalost mogu izbrojati do pet, pobedila filozofija čiste košarke nad dominantnim rvačkim basketom, koji polako sliči (bez uvrede, molim) na igru sa loptom koja se zove rukomet… Od ostalih timova na takmičenju, čujem od njihovog trenera da su zadovoljni plasmanom Crvene zvezde u polufinale, a siguran sam da moj prijatelj Željko Lukajić nije preterano oduševljen nastupom i zalaganjem svojih pulena iz Hemofarma. Mega Vizura, sa odavno proverenim koučem Vladom Vukoičićem i dečacima od kojih retko koji ima punih 20 godina, nastupila je odvažno protiv crno-belih i pokazala da brigu o talentovanoj deci treba zaboraviti, a brinuti za neke stvari oko terena, u Savezu, među trenerima i sudijama, menadžerima i mešetarima raznog profila, od talentovanih šibicara do prevaranata visokog ranga… Konačno, da pomenem tim iz pogona FMP-a, Radnički Basket, koji drugu sezonu za redom igra završnicu Kupa, ove godine iz Prve B lige, što se ne pamti, a iz čijeg je sastava, da ne kažem materijala jer igrači nisu štof za odelo, jedan vrsni trener, Miško Pejić, izvukao maksimum…

Normalno, ovo ne bi bila zemlja Srbija (čitaj Dembelija), kad ne bi bila izuzetak u bilo čemu. Naime, Kup Radivoja Koraća zamišljen je kao basket praznik, gde, ako ništa drugo, svi ljudi koji žive od košarke, a ima ih zaista tušta i tma, na bilo koji način, pa i TV prenosima, prate zbivanja u dvorani u Železniku. Umesto toga, igrale su se u subotu, kada je na programu bilo finale, tri utakmice 21. kola Košarkaške lige Srbije!? Siguram sam da je to jedinstveni primer u Evropi, da ne kažem za Riplija i „verovali ili ne“. Alal vera, ovo je potez barem za bronzanu olimpijsku medalju, ali koji se tipično uklapa u naše naravi i areal..

Mislio sam, kad maločas pomenuh odelo, da koju reč kažem i o novoustanovljenom, za mene očekivanom i sasvim normalnom pravilu, da košarkaški treneri na zvaničnim utakmicama moraju biti u sakou i pantalonama. E sad, razmišljam glasno i dolazim do zaključka da, isključivo u zemlji Srbiji, ipak treba ostaviti mogućnost tri modela odevanja. Prvi bi bila KIŠNA KABANICA (sa kapuljačom, razume se), za tri-četiri dvorane u kojima prokišnjava ili prvi red navijača izvanredno pljuje na daljinu, ili se kombinuje elementarna nepogoda sa domaćim vaspitanjem. Dovoljno je samo glavni trener da bude u kabanici, ali je mora obući na odelo, što delegat revnosno proverava i unosi u protokol… Drugi modni krik mogao bi da bude DŽEMPER, sirogojno, ručni rad ili fabrički štrikan, po izboru i boja i dezena, ali obavezno – pretpostavljate – obučen preko odela. To znači da džemper mora biti biti barem dva broja veći i da je dozvoljen samo u desetak hala u kojima je u decembru toplije napolju nego unutra… Konačno, može i samo ODELO, ako nema prethodno opisanih otežavajućih okolnosti. Da bih proverio drže li se svi ovih propisa, moram otići i na utakmicu uvažene koleginice Marine Maljković (koja se neće naljutiti na ovu šalu), da vidim poštuje li novi propis…

Razlozima i eventualnim posledicama sveže ostavke Dušana Ivkovića na mestu selektora reprezentacije posvetiću narednu kolumnu.