Dva kosovska konteksta 1Foto: Predrag Mitić

Neprevaziđeni klinac iz Jovana Cvjića 33 svuda je, pa i u višečasovnim redovima za njegove koncerte podsticao MEĐUSOBITET. Nova reč, pomalo trapava, verovatno i ne postoji. Ali, ono što svima nama u širem ovde nedostaje je taj MEĐUSOBITET ljudskosti.

A sad: posle prošlog teksta nisam planirao nastavak. Međutim, tu skoro u Na današnji dan što se čita i na radijima, povodom, dana rođenja li, preminuća li, znamenitog Karađorđevog ustanika Uzun-Mirka stoji i to da je 1806, pod Beogradom otvorio vrata kalemegdanske tvrđave da u nju uđu ustanici!

Ko je čitao možda se seća, relativno nedavno pisao sam ovde o iznenađujućim podacima o takođe ustaniku Kondi. On u centru Bgd. ima i ulicu. Ali, na ploči ne piše da je on (pravoslavni) Albanac iz grčkog Epira. A popularna i školska istorija već 120 godina prećutkuju da je baš on sa grupom svojih epiriota odlučio da iz turske vojske prebegne ustanicima. I onda, u saradnji sa Uzun-Mirkom otvorio tu kapiju. Poginuo je 1813. u borbama kod Loznice. (Sahranjen u manastiru Tronoša – što i turistički vodiči ne pominju.)

I današnji kontekst pothranjuje stereotip da Albanci ne mogu biti dobri. I zato (je poželjno da) nema niti Konde koji otvara kapiju, niti Konde koji pomaže Uzun-Mirku da otvori, a kamo li ono što istoričari dokazuju da je Visoki (uzun) Mirko pre pomogao ovom drugom, nego obrnuto.

Slično je i sa velikom temom, Velikom seobom Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Takođe se ovaj pokret (srpskog) naroda i seoba na sever retko sagledava u kontekstu događaja s kraja 17. veka, već se po pravilu tumači – pa tako i predstavlja u popularnoj i udžbeničkoj istoriji – u skladu s političkim potrebama trenutka koji u ovom slučaju traje već više od 200 godina. A u kontekstu evidentnog nasilnog proterivanja Srba.

I, nije tu problem ozbiljne istoriografije. Imamo je, ali se u javnoj upotrebi ona ne ferma. Zato je, verujem, uobičajena predstava ljudi o Seobi Srba slična onoj kakva je na istoimenoj slici Paje Jovanovića. Napred jašu crkveni velikodostojnici, valjda je među njima i Arsenije (koji je u to vreme vlasnik i odreda konjice koju iznajmljuje susednim državama dok je baš pred seobu ne iznajmi pogrešnoj strani). Za njim oružnici, stada stoke i beskrajna kolona naroda…

Naravno na toj slici i u toj predstavi i ne može da se vidi sve kako je bilo: seoba je plod ugovora / dogovora na koji je i Arsenije pristao (kad su ga navatali za sastanak u Prištini posle greške u iznajmljivanju konjanika) da tako mora biti ako Austrija izgubi rat s Turcima. I kad je ona kolona sa začelja Jovanovićeve slike stigla pod Beograd, patrijarh je mesecima bio u Ugarskoj na unapred obezbeđenom imanju. A pod Beogradom, još mesecima narod okužen i gladan:

„Kuga i posebno glad najveća od početka bečkog rata desetkovali su begunce po mnogim zbegovimma oko Beograda. Savremenik Atanasije Šakon Srbin svedoči da su begunci jeli konjsko i pasje meso, pa čak i meso mrtvih ljudi“, a po bgd-sokacima svuda su ležali mrtvi jer nije imao ko da ih poshranjiva, piše u (Samardžićevoj) Istoriji Srba.