Gojaznost 1Foto: Predrag Mitić

Neka je i sitnica, ali hvatam sebe kako se, dok gledam filmove i serije, načas začudim što se ljudi unose jedan drugom u lice, što se ljube, hodaju blizu…

A nemaju ni maske.

Sve je to, znam, subjektivo, ali već teško zamišljamo kako, možda će već ubrzo. Šta će biti ono što dosad lakomisleno nazivamo – stvarnost.

Medicina se vrti u okviru dosadašnjih datosti i iskustava, ali prva saznanja i istraživanja nisu nimalo naivna – posledice preležanog, pa čak i nepreležanog kovida, onog sa blažim simptomima, kažu, ostavljaju (mogu da ostave) doživotne posledice – na disajni sistem kroz otvrdnjavanje pluća, na srce, bubrege, reproduktivnu moć…

Dotle, ne isključujući pomodarije kao razlog u javni špic izbija tema – gojaznosti.

Jer, zapaža se da su obolevanju, a i lošijim ishodima bolesti podložniji ljudi s viškom kilograma uz koje često ide i dijabetes.

Svet je obigrala vest da je britanski premijer Džonson, koga je malo i vatala korona, odlučio da omršavi.

A ne odolevajući svojoj populističkoj žici, najavio je i program za – mršavljenje nacije.

Ne znaju se još detalji, ali čini se da je problem debelosti ljudske populacije teži i složeniiji od svake dijetetike i nutricionizma.

Možda čak seže do, kako neki tvrde, davnog prelaska predaka, neandertalaca i homo sapiensa na ishranu mesom itd…

U svakom slučaju, pitanja što ih ova ideja izaziva zadiru u, što bi se reklo, „sve pore društvenog, ekonomskog i političkog života“ savremenog čoveka i civilizacije.

Nikad neću zaboraviti kako mi je 1991. u Moskvi, na jednom međunarodnom skupu – a to je doba već jako poljuljanog komsomolskog ponosa, devojka prevodilac poverila da ona i koleginice pristaju da čitav dan prevode za mizeran novac (stotinak metara cene taksija) – jer sa delegacijama mogu tri puta dnevno uredno da jedu.

Obično, reče, po čitav dan ne jedemo ništa, nego tek naveče i to neko testo i zato smo ovako debele. Pa rukama mahnu niz celo telo.

Uz ovaj primer, padaju u vodu sve visokoparne studije o postgorbačizmu, jeljcinizmu i rušenju Berlinskog zida…

Iz našeg zakutka gledano, takođe se mnogo priča o gojaznosti (i ravnim tabanima, posebno dece), o tome koliko je to nezdravo i po pojedinca i po zdravlje nacije koju pujkaju da se puva kako je lider u regionu po svemu i svačemu.

A u suštini, i ova tema je kao sve druge – ako se po njoj i malo zagrebe, doći će se do zaključka da je (u stoletnom odsustvu bilo kakvog nacionalnog programa) potrebna radikalna promena sistema.

Gojaznost izlazi iz polurasturenih i dezorijenisanih, osirotelih porodica, sistema školstva, odnosa prema (masovnom) sportu i urnisanoj fizičkoj kulturi… socijalne bede i ekonomske zaostalosti što se svakodnevno šminka brojevima u kojima i mali minusi postaju svetski rekordi.

Kad se blebeće o blizini pekara i brze hrane školama, treba da se postavi pitanje kakvo je uopšte društvo u kome decenijama cveta pekarstvo kao biznis baziran na najelementarniju prehranu.

I gde ministar poljoprivrede, kao nehotice, saopšti ideal ekonomskog prosperiteta – narod u Srbiji neće gladovati. Napredak u odnosu na jesti korijenje. A više od toga..?