Foto: Predrag Mitić

Kako je moguće da se ovde (i drugde, ali ovde do bezobrazluka izraženo) u beskrajnom i nesmislenom nizu prihvataju i „gutaju“ i najfantazmagoričnija politička obećanja? U takvoj atmosferi izlizala se i ona o obećanjima ludom na radost!

Kad se sve ogoli postaje jasno da je to vera ne samo u laž, već ni u šta, u ništavilo, u nešto čega nema, čija se pojava odlaže do jalove beskonačnosti. U najboljem slučaju, to je verovanje u – lažnu nadu kojoj se, kolokvijalno, takođe pripisuje da može da stalno odlaže svoju smrt.

Stručnjaci, analitičari, ali i mnogi „znajači“, što je ironični piroćanizam moje pok. bake za umišljene univerzalne eksperte, daju objašnjenja: spora i tegobna (dodajem i krvava!) tranzicija, populizam, bezočna propaganda, spinovanje, urnisani mediji, tabloidizacija… U svemu tome ima istine.

Ali, hajde da sve spustimo na elementarni, rudimentarni novo. Pošto se i ona obećanja, u poslednje vreme sve izraženije maštovita do nesuvislosti, najvažnija – a odlagana ili izneverena ili samo odokativno bubnuta jer dobro zvuče – takođe tiču najelementarnijeg. Takoreći golog života … dostizanje minimalne potrošačke korpe, povećanje minimalca, proseka plata, penzija… svega onog što interesuje, kako kažu istraživanja, one slojeve društva odakle su „birači lažnih obećanja“ kojima i dalje veruju. Iako – ničeg od toga nema. Dakle, reč je o hlebu, igre se teže prepoznaju kao prevara, svima su zabavne, jer „narod to traži“.

Odatle mi ideja da se „spustim“ u elementarne i rudimentarne slojeve jezika/govora, ako je tačno da se sav život i civilizacija sadrži u njemu. Jer, jelte – na početku beše reč. U govoru moga siromašnog kraja, za koji poznavaoci tvrde da je „konzervirani“ oblik još negde iz srednjeg veka, zanimljiv mi je glagol JESTI, jedan od osnovnih kojim se opisuje i jedna od osnova života.

Pošto tamo nema infinitiva, oblik koji je ostao i u književnom je – obedujem. Ali, taj je malo „zabrljan“ i značenjem koje se odnosi na konkretni obrok, recimo užinu. Najčešći oblik za jesti je – jedem leb. Znači, da bi se reklo jesti, mora da dođe i imenica. Lebac. Ima i drugih, samoironičnih oblika koji opisuju stepen skromnosti i siromaštva. Pa će na pitanje „jedoste li leb?“ u smislu da li ste ručali/večerali odgovor biti „činimo adet“, odnosno održali smo običaj, ritual. Nismo se baš najeli, bilo je pro forma.

A već napredno domaćin/stvo bilo je ono koje može da obezbedi „leb i sleb“. Uzgred, takav je nivo standarda, bolje – sirotinje bio i u bogatijim krajevima. Čuo sam od jedne istoričarke (nije DuSt.) da je „do sredine šezdesetih godina u Srbiji više od 60 odsto stanovništva bilo na proji“. Ne na hlebu.

Gvint je u tome – hleba, najčešće nije bilo, a ni proje uvek. Dakle, u „najelementarniji“ glagol ugrađeno je to čega nema. Ništa. Nada u nebo, Dajboga, zavetni hrast… Tu je, mislim, koren tog prihvatanja NIČEGA kao „potencijala“. A lužnički životni glagol je metamorfozirao, bolje reći metastazirao u „samo da nije gore“, „niko nam ne može ništa“, „ješćemo korijenje“… I obećanja u tom stilu.