Foto: Predrag Mitić

Ako svi liderčići tih političkih subjekata – a deminutivčić upotrebljavam namerno jer za mnoge nismo čuli, odnosno krasi ih svakovrsna neznatnost – elem, ako svi oni sebe vide kao deo neke nove nomenklature, da li će u njoj uopšte biti mesta za predstavnike pobunjenih (probuđenih!) građana? Tako i dalje glasi to važno i nimalo simbolično pitanje. Jesu li to ti, priželjkivani, „novi ljudi“..? Itd…

Znam, iluzija je da tvit i aforizam imaju ikakvu delotvornost, ma, i opširne analize malo pomažu pred tvrdim ušima političara. Ali, danima sam se pitao zašto me u svemu ka pravom zaključku vuče „sličnovetna“ sudbina dvojice bliskih mi, prerano propalih i preminulih rođaka. Isprva daleka i maglovita, poenta mi se najzad otvorila!

U kasno leto 1944. godine (Bugarska kao okupator mog rodnog kraja beše „preletela“ na savezničku stranu) narodnoodborske i partizanske vlasti počele su regrutaciju mladića onih godišta koja su, inače, bila „zrela“ za vojsku, da je nje dotad bilo. Odziv je bio obavezan. Ali je, paradoksalno, imao i element dobrovoljnosti.

Sećanje svedoka: sazove se zbor, sjati se čitavo selo odnosno oni što su preživeli racije Bugara, pre nego što su postali saveznici, svi dorasli se postroje. Kaže im se da postaju vojni obveznici. Svi moraju u narodnooslobodilačku vojsku. Onda onaj pred strojem pita: ko hoće – dobrovoljno? Promućurniji, obavešteniji, premazaniji, lukaviji i naivni dignu ruku. Ulaze u poseban spisak.

Dalji razvoj situacije i prilika baš je zanimljiv – najveći broj onih što su se izjasnili da bi, uz obaveznost, hteli i dobrovoljno, postali su oficiri. Ili podoficiri. U zavisnosti od stepena pismenosti, zalaganja u službi i… snalaženja. Oni što nisu bili obveznici plus i dobrovoljci, ostali su – obični vojnici.

Analogija više nije tako mutna. Ako zamislimo građanske proteste kao (rok za) opštu mobilizaciju, da su to ljudi u prethodnih trideset, plus ovih šest godina, sazreli da postanu „obveznici promena“, pa da dozvolimo sebi i da zamislimo da je opozicija, tj. Savez za Srbiju, tobož u prikrajku protesta, ipak onaj ko želi da stane ispred „stroja“, da li treba da ima pravo i da uzvikne „ko hoće dobrovoljno!“ Pa da one što su digli ruke odmah vidi kao – oficire i podoficire.

Još gore je ako oni sami sebe takvim vide. Bez obzira da li su i koliko „pismeni“ da li su digli ruku iz uverenja, zato što su se dokazali ili su samo bili promućurniji, obavešteniji, premazaniji i lukaviji…

A, na kraju nije loše podsetiti i šta je bilo sa onima iz familije kojih sam se setio ovim povodom. Obojica su bili već pismeni, sa završenom, tamo i tada jedino mogućom osnovnom školom. Jedan je pre nego što je postao oficir, poslat na dalje školovanje, a drugi – u Drenicu, u borbu sa balističkom pobunom. Gde je bilo najteže.