Poverenje i Knjiga

Imam li prava na tako nešto i ne (zlo)upotrebljavam li i sam ono što mi se ne sviđa da je „moja kolumna moja prćija“ pa može svašta da se iznaniže i iznalupeta. Veći je problem, izgleda, što o tome malo ko u epohi postistine i postsveta razmišlja.

Ipak, tema je Sajam knjiga, a na njemu one s kojima sam imao neke veze kao bivši izdavač što se i nadalje petlja u to. I u vezi s tim, neodoljivo mi se nametnulo – samopouzdanje i poverenje.

Da, čovek treba da drži do svog mišljenja, da ima stav. No, i stav se učvršćuje, pa samim tim i samopouzdanje ako i neko drugi, pogotovo uvažavanja dostojan, misli i tvrdi slično u vrednosnom, ne u uniformnom smislu krutog istomišljeništva.

Nezaobilazan povod za početak je knjiga Nine Savčić koju „danasovci“ iz sve njene svestranosti prepoznaju kao kolumnistkinju lista. To je i meni bio glavni povod da se zainteresujem za „njenog“ Vlasnik(a) svega našeg o kome sam napisao, valjda, prvi prikaz. Interesovanje kolega novinara na štandu izdavača, Gojkovog Arhipelaga, kao i još neki prikazi što su objavljeni do momenta pisanja ovog reda potvrdili su o kvalitetu knjige dosta teza iz tog prikaza.

I stoga samo kao anegdotski ukras zvuči što je neko u ćaskanju na sajamskom ostrvu ovog arhipelaga doslovce povodom naslova „Vlasnik svega našeg“ izgovorio isto što sam i ja u prvoj-drugoj rečenici svojih zapažanja „ali knjiga nije o tome na šta se prvo pomisli povodom naslova“. Sad, ovde dodajem, jeste delom i to, kad se uzmu u obzir glavni uzurpatori svih naših personalnosti u vremenu u kome smo.

Drugi primer govori nešto više o poverenju koje među ljudima, pa eto i firmama (izdavačima) postaje sve nasušnije. Portalibris u kome osim što sam znao za njih, nisam nikoga poznavao štampao je drugo, NOVO kako kažu, izdanje romana Knjiga, Vladislava Radaka. Prvo je izdao moj „pokojni“ Dobar naslov.

Imali su tu sve veću retkost – poverenje. I u prvog izdavača i u mladog „vunderkinda“, autora „koji obećava“. Mada on, vidi retkosti, obećanja i ispunjava uprkos tome što se bavi i profesurom matematike na nemačkim fakultetima, a ne pitah ga da li je zapostavio muziku i režiranje (nagrađivanih) filmova. Pokazalo se da poverenje nije uzaludno, uverio sam se da i nova Knjiga „dobro ide“. S razlogom.

I sad kuriozitet: poverenje su imali drugi, a samopouzdanje je opet moje. Jer, i prethodni Vladisavljev roman Noć mrtvih snova imao je sličnu sudbinu. Drastičnije. Kad je u Dobrom naslovu bila spremljena za štampu, negde 2008. firma je „pala“ u dužu blokadu, pa ju je više na poverenje, nego na sopstvenu „proveru“ preuzela partnerska Dobra knjiga. I sve se dobro završilo. Ima i izdanje na engleskom.

A merim to godinama, i štand Danasa na Media marketu je po sadržaju i publici u poređenju sa drugim baš – imao poverenje. Za samopouzdanje.