Prava "Juga" 1Foto: Predrag Mitić

Možda je lep(š)a ovako izdaleka, zasenjena lakom izmaglicom sete i nostalgije. Znam i da su države, mada ne obavezno, loši privrednici i vlasnici (delom i stoga sam svojski promovisao „Markovićevu privatizaciju“). Ali ni svi, a kamo li „burazerski“ i stihijski kapitalisti, nisu uvek uzor u tome, a tek nisu u socijalnim revandikacijama i u baratanju profitom…

Ta država nije bila ni toliko ideološki tvrda koliko se sada tvrdi i s čime najčešće manipulišu oni koji ne umeju da stvore sistem i državu po kojoj je „ona“ bila izuzetna.

Zasnovana na jasnim pravilima! Njima se može sad zamerati, ali jednostavno imali smo ono što dugo nemamo – uređenu državu.

Šarolika su, i ne možemo da se setimo svih, imena i stvarna i kolokvijalna kojom smo domovinu nazivali otkad je „prestala da se zove“: Juga, Bivša Juga, Druga Jugoslavija, Bivša SFRJ, Titova Jugoslavija. A tek grdnje i pežorativi – tamnica srpskog naroda, Brozova diktatura…

Ali, pre neki dan čuo sam ime kakvo dosad nisam, a namah, pa i sad kad razmislim, čini mi se – najprikladnije. Baš zbog onog – kakva god bila, bila je – uređena država.

Prava Jugoslavija! To izgovori uz reč o sasvim drugoj temi, kao vremensku odrednicu „za vreme prave Jugoslavije“ jedan moj prijatelj, karijerni diplomata u penziji, koji je radni vek započeo u vreme takve SFRJ, a bivao na važnim diplomatskim funkcijama do Koštuničina vakta, pa čini mi se i poposle. A da nije podlegao ideološkom preziru prethodne države.

Na moj ushit, pojasnio je da je to epitet pre svega za diplomatiju i administraciju, ali ne beži da oceni i na mnogo toga drugog.

Što se diplomatije tiče, malopre – u odnosu na vreme kad sam počeo ovaj tekst, čujem dr Vojina Rakića kako na pitanje da li se u Vašingtonu očitovao „raspad naše diplomatije“ smireno negira.

Jer, veli, da bi bilo raspada diplomatije, treba da ona postoji, što nije naš slučaj. I tačno – imaju li se u vidu zamenjene fascikle, školske stolice, pomešane babe, žabe i Hezbolah u „pismenu“ koje je AV potpisao možda bilateralno sa SAD, a možda i ne, pa Dačićevo petljanje i vrdanje…

Ali, vratimo se naslovu. Baš tog dana kad sam čuo novo staro ime, idem prema rakovičkom „basenu“ i zapadne mi za oko zaboravljeni putokaz na jednoj banderi.

Piše „Hotel DMB“. (Eto, Panoviću! zanimljivije „brend-skraćenice“ nego „SIMPO“ – Simo Pogačarević, nar. heroj – „DMB“; „Dvadesetprvi Maj Beograd“).

Fabrika motora (za „fiat/e“) a ima (samački) hotel. Za radnike i goste. U razvaljenoj „Fabrici vagona Kraljevo“, prisećam se, bio „Dom kulture“, restoran i obdanište, aleje negovanog drveća i žive ograde… Kad sam kupio „yugo“ iz jedne od poslednjih serija iz prave SFRJ, po krovu si mogao da skačeš, a da se ne ulubi, a krov „stojadina“ iz SRJ (1999) ugibao se pod kažiprstom.

A ovi neoliberali koji podvlače neefikasnost privrede trebalo bi da objasne od kojih para su građena obdaništa i hoteli, a šta grade sadašnji kapitalisti.