Foto: Predrag Mitić

I što je, meni bar, najzanimljivije u frazi na početku, stvar je i ponajbolje postavljena.

U preovlađujućem govoru ta reč ne samo da se udaljila od suštine da označi stvar/predmet, što i nije tako strašno, već je dobila nepojamne oblike i zapravo je ošturena od značenja. Uzima se u usta i „tura“ u tekstove i tamo gde bi lagodno mogla da dođe neka zamenica ili reč „nešto“. Još, pa, ako se doslovno prevodi sa engleskog, gde je takođe češća nego što bi to bilo normalno, onda smo zaista zatrpani „stvarima“ do guše.

„Njegov dolazak je stvar koju smo dugo očekivali“, eto primera u kome nešto kao želi da se naglasi, kao u besmislenim frazama voditelja i intervjuera npr. „to je nešto što moram da vas pitam“. A može li – njegov dolazak smo BAŠ dugo očekivali. (Ne mislim na AV, daleko bilo!)

Ali, šta da se radi: „sreću čine stvari male, tvoje riječi, tvoje šale“, a za ljubav već znamo, ona je samo „riječ i ništa više…“ No, ovo još i može da se svari. Ali, čujem juče na ulici u prolazu kako dve dame opisuju neku dramu, pa jedna kaže „ta stvar što je on nju potpuno skenjao čini nju potpuno sjebanom“. Ako se složenost ljudskih (i emotivnih) odnosa – zbog kojih se nekad i negde ide i psihijatru – opisuje takvim uprošćenim uličarstvom, znači da je i poimanje tih odnosa svedeno na prostu, grubu šemu. Onda i međuljudskost postaje takva.

Otuda, drugi pojam iz naslova nije samo igra reči. Šta ćemo, ako se stvar kaže i za stvora. Dobro, to je pežorativno, ali recimo da je to „biće“. Ljudsko. Drugi, s kojim se razmenjuju emocije, plemenite. Ili štono sad kažu – razmenjuje se hemija. Može li to biti – stvar. A čujem učestalo jednu reklamu gde je glavni slogan – POSTOJE STVARI KOJE VREDI ČEKATI. A „ispod“, na filmu ide scena u kojoj otac čeka kćer i svi radosni jedno drugom hrle u zagrljaj. A u drugom, „ispod“ tog slogana ide romantična scena – kao iz Desankinih ili Arsenovih pesama, o Dučiću i da ne govorimo – mladić čeka devojku, sa sve cvetom, a ona mu graciozno prilazi s leđa i rukom nežno zatvara oči. Da pogodi ko je. Eto – kćer i ta devojka su – stvari. Meni bi lepše izgledalo kad bi kći-stvar i devojka-stvar bili opisani ovako – postoje (draga) bića koje vredi čekati, ili nežnost koju valja čekati…

E, ali to smišljaju, ne bilo ko nego – kopirajteri, bratac! To me podseti na „kopipejstere“, te nove prepisivače. Dođe mi jednom u ruke magistarski li beše, master li, rad iz ekologije jedne devojke što ga je „kopipejstirala“ sa nekog hrvatskog sajta. A sirota, ne zna ni srpski, ni hrvatski, ni srpskohrvatski. Pa je svuda gde je u „izvorniku“ pisalo TVAR (materija), ona posrbljivala na STVAR. Otrovne tvari u tekstu su joj bile – otrovne stvari.

Eto tako stoje stvari!