U senci korova

Izveštaji o „vremenskim prilikama“, pritom, vidimo izdižu se u rang top-vesti. Boja „upaljenih alarma“ provocira osećanja na skali – od sedativa do baba-Roge. Po nekoj inerciji, bez ikakvog uzimanja u obzir epohalnih klimatskih promena, i prognozeri i prezenteri njihovih prognoza pričaju kao da je sve u redu, kao da se klima nije nimalo promenila, kao da još postoje godišnja doba i kao da je najvažnije da li publika koja gledaslušačita treba da „ne zaboravi kišobran“ ili da pođe u kratkim rukavima i sandalicama.

Pojam lepog vremena, da malo uprostimo, svodi se na to šta meteo-voditelj smatra lepim. Kad je u Beogradu žestoka žega, ona je nepodnošljiva, a kad zahladi pa to bude „najtopliji grad“ nikog nije briga, niti se skreće pažnja što je tako od previše betončine, asvaltčine, staklurije, od bestravice i bezdrvice.
A kako usevi, biljke, trave da uzmu kišobran ili da se sklone u hlad „između 11 i 17 sati“?

Ovde gde sam, već više od dva meseca nije pala prava kiša, bilo malo famozne rosulje. Nije kiše bilo ni pre toga, takođe oko dva meseca, a dve prave kiše između nisu bile dovoljne da natope žednu zemlju. A nije bilo zimus ni snega što je topljenjem temeljito kvasi. Poneku reč o tome čujemo u emisijama za pojoprivrednike, ali meteorolozi i meteorološkinje ostaju kod slojevitog oblačenja, kišobrana i sandala… Iako od tako lepog vremena – poskupeva hrana!

Trenutna situacija je – vrela zemlja, spržena trava, samo se korov još kako-tako drži. Štaviše, poput najezdi dosad neviđenih insekata, ovih dana sam uočio i dosad neviđenu sortu korova. Proverio sam i kod agroinženjera, kažu, liči im na neku podvrstu jedne vrste. I neki moji vršnjaci kažu da su kadgod viđali i takav. Ja nisam, isuviše kratko sam bio seljak, sad samo pomalo. (U duši.)

Bilo kako bilo, nedelju dana nakon što sam video dva busena, imao sam priliku da se načudim – arhipelag tog korova na njivi. Nije neviđeno, ali sad mi je privuklo pažnju još nešto. Neke korisne biljčice, među brojnim sasušenim, očuvale su se – u senci korova. On im je pravio dovoljno hlada i osim što im je ispijao, ipak zadržao nešto vlage.

Možda o ovom fenomenu ne bih ni pisao da, kakav sam, zadojen politikom i sklon metaforama, nisam odmah pomislio na naše jadno društvo pod ovakvom politikom i vlašću u dugoj suši demokratije i bezvodici plemenitih i pametnih ideja.

Dok sociolozi izmišljaju podvrste postojećih vrsta da bi ih nekako definisali, orov vladajućih partija širi se našom političkom njivom, bez jasne ideologije, ali sa ideologjom svevlasti. Da potpomognuti sušom, unište korisne biljčice, a sačuvaju samo neke, u sopstvenom hladu, koliko da ne može da im se zameri da su baš potpuno zavladali njivčetom. I uništili ga.

Pomenem jednom rođaku ovu ideju, a on dodaje: korov, ne zaboravi, ponekad vrši i ulogu – đubreta. Baš dobro za – kraj!