Video sam Induse 1Foto: Radenko Topalović

Dan kad pišem ove redove Svetski je dan izbeglica.

Izbeglica je kroz godine sve više. I sve je usko povezan i sa (našim) demografskim problemima, licemernim odnosom prema nesrećnicima koje srećemo, a ne vidimo ih dobro na tzv. balkanskoj ruti, kao i prema tražiocima azila.

I to usred endemske nestašice Srba o čemu sam nedavno na ovom mestu nabacio teze za nastavljanje.

Uz to, eto nam i uvoza radne snage sve više iz prekomorskoh zemalja, koji ovde dolaze delom organizovano i zakonito. Bojim se, većim delom, na sivo, na crno, dovedeni za crkavicu kriminogenim i koruptivnim putevima.

Videli smo to u Zrenjaninu u slučaju onih Vijetnamaca, ali i više puta još o čemu se nedovoljno piše i govori, ili se obrađuje u (ov/n/im) izdajničkim medijima.

Ko se još seća onih Indusa, poluzakonito dovedenih na gradilišta bratije, koji su grupno štrajkovali zbog višemesečno neisplaćivanih zarada!? Te su uz pomoć države, avionom vraćeni odakle su došli da se više ne gleda i da se zaboravi naša sramota. I ne samo oni, štrajkovali su i drugi nesrećnici iz azijskih zemalja, tamo negde u Sremu na Sokolovoj pruzi.

Kakav je status onih Kineza u Boru, čiji je izlazak u grad limitiran da se valjda ne bi znalo koliko ih je. A izgleda mnogo (nepotvrđeno, ima i robijaša) sudeći po barakama i šatorima u njihovom naselju blizu Aerodroma.

Kad čujete insajdersku informaciju da je za spavaone stiglo 5.000 kreveta, samo naoko kao vic izgleda računica da u njima spava 10.000 ljudi. Ne po dvojica, nego na smenu, jer se po smenama i radi.

Podležu li srpskim zakonima!? Sudeći po tome da za kaznu bivaju raspoređeni da rade u povrtnjaku, a ne na svojim poslovima, ne podležu.

A još gore je što, kažu, na takvu disciplinu okopavanja povrća upućuju i domaće zaposlenike.

I, sad na naslov – i ja sam video Induse u Zaječaru, dvojicu. I jedan moj prijatelj je uživo potvrdio priču s kojom se danima špekulisalo.

Dolaze da rade u jednoj firmi kojoj nedostaje domaća radna snaga za ono čime se bavi. Nedostaje delom što neki naši i birkaju poslove.

U firmi mi nisu potvrdili, ali za ovu priču to nije ni važno – osim uverenja da su bar oni ovde – potpuno legalno.

Važno: može li „država koje nema/mo“ da uzme u obzir sve okolnosti koje se tiču ovog velikog problema budućnosti – koji će nam antrak teritorija bez ljudi, kako se to razvija poljo/privreda i raste BDP, tako omiljen predsedniku, koji je osim toga u nekoliko govora u nizu obećavao i uvoz radne snage…

Kontekst u kome se sve ovo odvija, ali i konkretni potezi (bolje reći odsustvo takvih poteza) nimalo nije obećavajući. Širi se ksenofobija, zaobilaze se zakoni, ne odobravaju se azili.

U vreme egzodusa iz Sirije, Iraka i Avganistana (koji se ne zaustavlja) pre sedam – ej, sedam godina već – postavljao sam kolegama, poznavaocima simboličko, ali važno pitanje – može li ovde neko da – usvoji neke izbeglice, kakva je procedura.

Odgovor se svodio na drastičan – pa ovde se okoziš ako bi usvajao i domaće državljanče, a kamoli… Može li deficitarni ljudski resurs i kako da ostaje ovde, da živi i radi?

Uz napomenu, iz sopstvenog iskustva – pečalbarski migranti se lako prilagođavaju, ali ih starosedeoci nikad u potpunosti ne prihvate!

Zato zamislimo (se) – nisu li ovi kragujevački fijatovci što ih takoreći prisiljavaju na sumnjivu i neizvesnu otkomandu u Slovačku slični onim Indijcima u štrajku!?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.