Toksikacija novcem uzela je toliko maha da je teško naći čoveka da o njemu ne misli ili da ga ne potencira. Uobičajeni razgovor započinje rečima – bez novca se ne može. Moja majka je govorila, bez svega se može, samo bez smrti se ne može, umreti se mora. Tako je merila sve svoje poraze u životu. Ali, nije dozvolila da je novac omami. Živela je skromno, štedela i na kraju su joj svu ušteđevinu ukrali. Ali, kad sam je pred smrt upitao da li želi da se ispovedi, rekla je: Nemam šta kome da se ispovedam! A bila je vernica. Veran čovek ne ovisi o nikome. Novac je, već je postala floskula, porobio stanovništvo ove planete, unificirao ga i inficirao lažnim nametom neophodnosti.

Na zapadu sve po starom!

Najbolji marketing je živeti bez marketinga. Slično je i sa novcem. Što ga manje imaš, manji su i problemi. Što manje trčiš za njima, novčanik ti je puniji. Jer stabilnost bilo kojeg bogatstva meri se ne u odnosu na ono što imaš, već u odnosu na ispod i iznad. To je sušta tragedija čovekovog bića koje neprestano luta ispod donje i gornje granice. Tako se razvilo biće pohlepe i sebičnosti.

Danas je novac politizovan i ideologizovan. A sigurno bi se moglo i bez njega. Treba samo probati. Ne ubeđujem ljude da sam sam to i ostvario, ali kad mi se solventni ljudi požale da imaju problem nedostatka novca, ja im kažem da sam dve decenije živeo skoro bez njega. I sada mi nije neophodan, samo se trudim da protumačim njegovu plemenitu ulogu u ekonomiji. Imati ga u količini u kojoj možeš da kupiš ono što nije zatrovano. Što manje novca, mi manje kupujemo toksine u hrani ili proizvodima od veštačkih ideja (kupovnih). Nekoliko prijatelja, možda, sam i spasao pokazujući im primer da se može živeti bez novca.

Sociološka gojaznost prevazilazi samu sebe. Rastu stomaci novčanih gomilanja, a čova je sve nezadovoljniji.

Nije potreba talenta da bi nekom udelio onog čega ima viška. Jer zbog tvog viška mnogi imaju manjak. Jedni umiru zbog pregušenosti, drugi zbog prezaduženosti. Što veće udaljavanje bogatih od siromašnih, toliko intenzivnije, oboje besmisao zagrli.

Pitam se samo kako bogate nije sram koliko para imaju. I kako su ga zaradili.

Na neki volšeban način rast količina novca povećao je i rast zla u čovečanstvu. Stara sentenca da treba od dva zla birati manje pretvorila se u radikalni optimizam – od mnogo zla, treba izbeći sva. Sada reći ljudima da su zli kao da im je to sevap. Nekada je ljude bilo sram kada ih prepoznaju, kada ih uhvate u lošim delima – danas je to zalog uspeha. Rodoljublje se pretvorilo u paroljublje.

Novac je, nažalost, mogao biti plemenit u malim količinama, ali odmetnuo se ka mirnodopskom zlu. Bez umerenosti čoveka, on vlada čovekom. Bilo bi lepo da čovek prestane da vidi u tuđem oku metalni sitniš a u svom ne primeti papirnate apoene lepo složene i presovane u pohlepnim balama.