A ako ćete pravo, od nečijih pet „istorijskih dana“ u Njujorku, upamtio sam jedino ono, valjda zbog značaja titule Vrhovnikove sagovornice, da se „predsednik Srbije sastao sa višom zamenicom pomoćnika američkog državnog sekretara; da se sa Melanijinim mužem slikao (kao i ostalih sto i više delegacija koje su prisustvovale Generalnoj skupštini UN) i rukovao četiri puta, a ovaj izustio „dobra ideja“ na pokajnički poziv onih koji su finansijski pomogli gubitničku kampanju Hilari Klinton da poseti Srbiju, dok mi je Dovrhovnikova fascikla sa klipingom Trampu ispred nosa i njegovo „mi u Srbiji smo navijali za Vašu pobedu“ – vrh vrhova! Čuj: „mi“? Koji su to „mi“, pošto Vrhovnik pouzdano nije, a ko mi ne veruje, neka pogleda arhivu čak i „ružičaste televizije“?!

Izvinite na digresiji… Zavirih opet u memoare dr Mirjane Marković („Bilo je to ovako“, izdavač „Večernje novosti“). Piše ona tako o najznamenitijem kontramitingu u Srbiji: „Bio je 24. decembar 1996. Miting je zakazan za tri sata… Rukovodstva obe partije počela su da se skupljaju već u 12 u prostorijama hotela „Moskva“. Kod nas su došli da se pozdravimo, vidimo i podelimo odlučnost da pobedimo nepravdu i izdaju, Nebojša Čović, koji je tada bio predsednik Skupštine grada Beograda i Branislav Ivković, koji je bio predsednik Gradskog odbora SPS-a. Pamtim njihova srećna i odlučna lica. Otišli su na ulicu. Tamo su već bili Aleksandar Vulin i Željko Mitrović, članovi rukovodstva JUL-a. I već su se sukobili sa demonstrantima. Vulin se vratio malo okrvavljen. Naš mladi pobunjenik protiv imperijalnog ropstva…“ A u leto 1998, MM dopisuje: „Salu za sednice u zgradi u dvorištu, koja je bila i sala za pres-konferencije je u priličnoj meri „dizajnirao“ Željko Mitrović. Mislim da je to bila sala takve prirode apsolutno najlepša u našoj zemlji. Željko je insistirao da dovedemo Slobodana da je vidi i došao je jedne večeri. Željko mu je rekao da je naš pres-centar lep kao pres-centar u Pentagonu. Slobodan kaže da mi u JUL-u mnogo držimo do dizajna, modernog, njemu se to sviđa i deluje avangardno i mladalački. Željko je bio direktor Centra za marketing u JUL-u. I taj je prostor opremio na tehnički najsavremeniji način…“ Uoči izbora u septembru 2000, MM piše: „… Srbija je tog septembra bila izlepljena plakatima svih stranaka, ali dominirali su plakati koje je uradio za našu koaliciju Željko Mitrović. Sam je bio i autor teksta. Glasio je: „BIRA NAROD A NE NATO.“ I, onda, počev od 6. oktobra 2000, MM konstatuje: „U JUL-u sam počela da dobijam ostavke. Pisane, i poneku usmenu. Bile su nežne i glupe… Nestali su iz JUL-a, bez pismene i usmene ostavke… Željko Mitrović, član Glavnog odbora i direktor Centra za marketing JUL-a…“

Dakle, šef države, sebi uzurpira pravo da, u košulji šefa naprednjaka, u čestitki svojoj partnerki iz evropske narodnjačke koalicije, obećava da će „Srbija ostati saveznik Nemačke“?! Ko Vas je za to, osim kolege Vam „dirigenta“, ovlastio, Vrhovniče? S čijim mandatom i u čije ime odlučujete da je nam je saveznik neko ko nas je bombardovao 1999, neko ko je, među prvima priznao Kosovo i neko ko je i još uvek žestoko lobira za dalje zaokruživanje nezavisnosti NATO države na teritoriji Srbije? Jeste li Vi lično, ta „Srbija“, gospodine predsedniče? Nego, evo nama izbora, zasad beogradskih. Ja se i nadalje nadam da će se na njima kandidovati i Vrhovnik i, posle tri ubedljiva poraza od 2004. naovamo, konačno dosanjati svoj dečački san: da Zvezdanova „Zvezda“ sledećeg proleća bude fudbalski šampion, a on kao gradonačelnik usreći Beograda! A i Srbiju…