Ovo da je Naš Njihovome poželeo dobro zdravlje, pa politički uspeh, „kako u rešavanju problema u svetu, tako i u daljem unapređenju odnosa sa Republikom Srbijom“, dobro, de, to mogu da poverujem čak i ilegalnoj Telegrafskoj agenciji Nove Jugoslavije. Ali, da je Baćuška Ovome našemu rekao kako je „uveren“ da će, baš (da ne dodam: samo) pod NJjegovim (tj. Ovoga našega!) vođstvom, „Srbija i srpski narod ići samo napred i prevazići sve probleme“ – ne zvuči li i vama kao dobro zezanje neke opozicione krtice iz Vrhovnikovog kabineta ili, makar, kao hiperbolični spin iz okružja Nenada Popovića ili Njegove eks-ekselencije, dvojca, navodno, zaduženog za prosrpsku BTL akciju prema donosiocima odluka u Kremlju?

Bilo što bilo, tražeći sinoć, iz izvesnih razloga, na požutelim stranicama beogradske „Obnove“, od 27. aprila 1942, znameniti govor „Vođe Rajha“ na sednici Rajstaga koju je, posle četvoromesečne pauze, bio sazvao predsednik nemačkog parlamenta Gering, naleteh i na ovaj stručni tekst nekog režimskog političkog analitičara iz onijeh vremena (sumnjam na Nedićevog sestrića Stanislava Krakova). Elem: „… U propagandi su najvažniji: otvorenost, lični i moralni kvalitet nosioca propagande i saobraznost života delima onih koji propagandu vode… Iza svake reči i stava mora stajati ličnost, odlučna, otvorena i istaknuta, da se može videti sa svih strana, i u javnom životu od svakoga kontrolisati. Snagu jednoj reči, ubedljivosti jednoj ideji i prodornu snagu činjenicama daje samo ličnost koja iza toga stoji kao svedok i živi pronosilac istine i kao autoritet. U ovom poremećenom i smutljivom vremenu važnije je nego ikada: ko se zalaže za jedan princip, za jednu ideju i jedan pravac kojim treba da pođe narod… Da bi jedna propaganda bila uspešna, neophodno je da iza svake stvari koju ona izdaje, stoji ime, ličnost, autoritet koji će biti garancija za široke slojeve istinitosti svega onoga što je izneo u stvari namenjenoj propagandi. Naš je čovek tako postavljen da uvek želi znati ko mu i zbog čega nudi izvesnu stvar, i tek onda on se opredeljuje i zauzima svoj stav prema njoj. On traži naslon na jedan poznati autoritet i na jedno ime koje će mu služiti kao garancija istinitosti onoga što je tamo rečeno. Lični autoritet M. Nedića i ljudi koji su se našli zajedno s njim na delu spasavanja naroda bili su onaj magnet koji je privukao veliki deo boraca za njihovu stvar…“

I onda jutros, naleteh, u ružičastom „Svitanju“, na em vizionara em kredibilnog em autoritativnog po profesiji, Vesić se vika, kako, u ugodnom ćaskanju sa nekom kolovoditeljkom, reče da je ono što će mi se izdešavati u sledećih sat vremena, u bus šklopociji pod kodnim imenom „9L“, što, evo već četiri meseca, menja čak tri redovne tramvajske linije, u stvari samo ružan san. To je, znate, ovaj gradski menadžer koji je, za kratkog Đinđićevog gradonačelnikovanja, sa svake slike, virio Đikiju iza leđa, a povremeno se, samoinicijativno, a navodno sa mandatom Đinđića (kao potonji mu Če-Da), predstavljao kao njegov Mali za spec. zadatke: kada je dolazio u „Demokratiju“ da nam poturi neko kukavičije jaje u vezi sa Vukom ili „prenese poruku od Z. Đ.“ da smanjimo doživljaj u vezi sa količinom Borisa Tadića (tada u nemilosti DS vrha) u našim novinama… E, taj Vesić jutros me je ubedio kako je „po zadatku svoje SNS i predsednika Vučića lično“ skupio pare za stanarinu nekoj porodici koju je iz stana isterao „žuti ološ“. Čekaj, čekaj, priznade li time samokritički drug Vesić da je za sve kriv upravo – Vesić?!