„Dejtonski sporazum“, parafiran u Ohaju, a potpisan u Parizu, bio je primer nečega takvog za čime (bi) i mi (trebalo da) tragamo kada je reč u „unutrašnjem saglasju“ o budućnosti Kosova i Metohije, pred nastavak dijaloga sa Prištinom.

Podseti me na to nedavno gostovanje u „Apostrofu“ banjalučke „Alternativne televizije“, u kome smo se, nekako prećutno, složili prof. Senad Lavić sa Sarajevskog univerziteta, prof. Nino Raspudić sa Zagrebačkog sveučilišta i ja da je, u današnjoj BiH, Bošnjacima navučeno odelo hegemona koje su, u bivšoj SFRJ, nosili Srbi, dok su ostala dva BH konstitutivna naroda sada u poziciji onih koji su, pre više od četvrt veka, s argumentom borbe protiv srpske hegemonije, sreću obećanu tražili u svojim nacionalnim državicama i tome slično. U prilog tezi o neformalnoj koaliciji političkih Srba i Hrvata u BiH protiv tog novog „hegemona“, Raspudić mi, posle, ispriča anegdotu o jednom svom Mostarcu koji se spustio u Makarsku, otvorio tamo hotel, pa da bi nekako otkravio crvene Makarane koji su ga dočekali tihim bojkotom, jetko im skresao: „Eto, i mi (zapadni) Hercegovci konačno smo se opametili, ne trčimo više da izlazimo na granicu na Drini, već siđosmo i izađosmo na hrvatsko more!“

Doduše, i tamo se zakulisno paktiralo po formuli „dvojica protiv trećeg“, no i tamo, kao amanet nerešenih međa iz pokojnikovog testamenta, stoji ono „od oca je ostanulo sinu“, pa zato, ovih dana, čitamo šta Miroslav (Tuđman) mni o Bakiru (Izetbegoviću), odnosno šta jedan ili drugi misle o očevima (Franji i Aliji) onog drugog. Tako, od Miroslava saznajemo, da je „Alija tvorac ideje o genocidu nad muslimanima u BiH i teze o žrtvi koje traju od 1878. kada je Osmansko carstvo bilo prisiljeno da napusti BiH“, a od Bakira da je „Franjo predvodio udruženi zločinački poduhvat“. Dobro, de, lako je njima tamo: hrvatske i srpske političke elite dele isti cilj – rastakanje BiH po šavovima; bošnjačke i hrvatske imaju, pak, istog, „arhetipskog neprijatelja“; Srbe i Bošnjake ka kompromisu može da povede sve čvršći dil njihovih patrona, Rusa i Turaka, i tome slično…

Ali, kako pomiriti rogove u istoj, srpskoj vreći, ovde u Srbiji? Kako, kad se čak i načelna podrška Vladimira Putina Srbiji i Srbima, ovde, po pravilu, sa režimskih talasa, prevodi kao „podrška Kremlja Vučiću“ (primer: krajem marta, na samo pet dana uoči ovdašnjih predsedničkih izbora) ili „podrška ulasku Srpske liste u Haradinajevu vladu“, pre neki dan…?

Kako, kad na patrijarhovo „predsednik Vučić (kada je reč o Kosovu) treba da misli kao i Crkva“, ponosna dobitnica Ordena svetog Simeona Mirotočivoga, usput i ministarka koja drži ključeve sefa za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, hladno odbrusi duhovnom poglavaru da sedi, jelte, tu gde je i bude dobar i kooperativan, „da ne vrši pritisak na novu, mudru i racionalnu politiku Vlade i predsednika Republike“?!

Glas razuma u okeanu srpske kakofonije u kojoj niko nikoga ne sluša i ne čuje, ne zarezuje i ne šljivi ni za suvu šljivu, razabrah, začudo, od doskora skoro zanemelog, PUPS-a koji je, kao deo vlasti, apelovao i na svoje koalicione partnere i na opoziciju da se, u „unutrašnjem dijalogu“ koji teče, slože, makar, u vezi s onim što na Kosovu i Metohiji nije sporno, jer katastar veli da je najmanje 58 tamošnjeg zemljišta imovina države i građana Srbije i Srpske pravoslavne crkve!