U Slobinom srcu, da podsetimo ovdašnju demokratsku javnost koju je prekrila „plava trava zaborava“, bili su, već od prilike do prilike „ najduže, i u više faza, Vojislav Šešelj; okolo 9. marta 1991. Dragoljub Mićunović; u sezoni jesen-zima „93/94. Zoran Đinđić; od jeseni 1997. do proleća 1999. Vuk Drašković, a u zimu 2000/2001. sve je govorilo da će mu Koštunica postati najdraži predsednik.

Nakon što je sklopio strateški i, po budućnost DS-a, fundamentalno vizionarski sporazum sa DHSS-om i pošto to isto parafira sa Demokratskom levicom Roma i da l“ Pokretom, da l“ Partijom veterana „ predsedniku Tadiću ostaje samo da se, na miru, posveti svojoj najvećoj ljubavi i svome najvećem ljubavnom razočarenju. Naprednjacima iliti „ vragu koji je odneo šalu. Ja, naime, apsolutno verujem originalnom Srđanu Bogosavljeviću, a ne njegovim naknadnim tumačenjima samog sebe.

Rođeni iz flerta Borisa Tadića i – evropske Srbije, presvučenih nacionalista, vojvođanskih autonomaša, Mileta Ilića iz Niša, liberala, penzionera, socijaldemokrata, umerenih desničara, Krkobabića, ortodoksnih populista, Slavice Đukić „ Dejanović, večnih komunista, Škundrića, ideoloških prebegulja, Mrkonjića, nešto nevladinih i antivladinih organizacija, sina i tate Pastora, pristrasnih analitičara, zapadnih ambasadora i domaćih tajkuna „ svih onih koji su smatrali da su veća opasnost za demokratiju u Srbiji Vojislav Šešelj, zadnja pošta Hag, i Vojislav Koštunica, zadnja pošta Belanovica, nego, recimo, Miloševićevi komesari, Arkanovi dopredsednici, Izetbegovićevi najmiliji saradnici, i tome slično“ Naprednjaci su obavili svoju misiju i opravdali svrhu svog postojanja.

Šešeljisti su, barem privremeno, svedeni na razumnu meru; Koštunici je preoteto nacionalno žezlo; sad Tadić ima čime i da pripreti Dinkiću, Čedomiru, pa i Dačiću kad bi zatrebalo, a ne treba.

Brisel ih je odobrio, Tijanić pripustio, a Tadić proglasio za socijalno prihvatljivu desnicu u Srbiji. Ovaj treći ih je i stvorio, njegovom voljom su rasli i odrasli. Mediji, i to najglasnije oni što „tripuju“ da su proevropski i društveno odgovorni, prihvatili su Tadićevu mantru.

Naprednjake je spinovalo kao antipode „Vojvodi i zarđalim kašikama“, te „kilavom Koštunici dr Vojislavu“; Tomu je umilo poput Sanadera, a Vučić se ukazao kao proviđenje Jadranke Kosor.

I tako je mezimče raslo, raslo, sve dok u laboratoriji nije nastala panika: umesto bonsai drvceta, oblikovanog i sklesanog po etalonu, izrastao je Frankeštajn „ dobro, po Zakonu o informisanju, nije baš Frankeštajn, ali nije ni ikebana!

Jesu li Tadić i njegovi vajari „nevernim Tomom“ uspeli da ubiju dva Vojislava“ Može se reći da ih je doveo na ivicu „kliničke smrti“. Ali, probem je u tome što je naš predsednik ubeđen da je i dalje u poziciji da uređuje život Srpske napredne stranke. Oni koji su ga, kao rečeni Bogosavljević, upozoravali na mogući trojanski rasplet (Quidquid id est, timeo Danaos et dona ferentes – Što god da je to, bojim se Danajaca i kada darove donose), prinuđeni su da se samodemantuju.

Naprednjaci su u zenitu. Tadiću, njegovima i njihovim medijima ostaje nada da su Toma i Vučic loše tempirali formu, jer je odluka o izborima u rukama čuvara državnog pečata s Andrićevog venca.

Možda predsednik razmišlja nadstranački, tj. državnički i Nikoliću sprema postizbornu ponudu koju neće moći da odbije. „No, da li je Boris Tadić spreman da u toj vladi bude manjinski partner?“ Iz manje polovine tog postizbornog kolača ne može se, naime, utoliti glad nezasite 16 + 3 družine iz sadašnje vlasti.