Hoće li se, kako je Kancelar pravilno i procenio, „protesti protiv diktature“ pogasiti sami od sebe? Zašto ćuti opozicija? Kad će izbori za Skupštinu grada Beograda? Da li će neki Andreja Mladenović do marta ili mnogo kraće izigravati Malog iz vremena „prinudne uprave“, nakon smene Đilasa sa mesta gradonačelnika? Idu li vanredni parlamentarni izbori, ipak, u „sigurnosnom“ paketu sa redovnim gradskim, onim jedinim velikim izborima koje bi naprednjaci, smem se kladiti, i izgubili, budu li se održali bez nekih „velikih leđa“?

Je li, u zamenu za sve ove unutrašnjopolitičke „trijumfe“, izabrani predsednik države, zapravo, postao Jovan bez Zemlje, ili nam je, makar do 1. septembra i primene onog dela Es-es-pea koji se odnosi na dozvolu prodaje obradivog zemljišta strancima – i sačuvao nešto od zemlje, ali od suvereniteta skoro ništa?

Jednom tako, Maršal Makluan – za mlađe čitaoce, to je onaj globalni guru svih ovdašnjih mediologa i komunikologa poslednje trećine 20. veka – sa nekim veselim društvom, u San Francisku, biva „priveden“ u jedan restoran sa „gologrudim konobaricama“, zvao se, valjda, „Vanbrodvejac“. I dok su, iz polumraka izranjale kelnerice u crvenim bikinijima, na visokim potpeticama, jedan iz „ekipe“ je zaključio kako jedna od njih „dobro izgleda“.

„Prvosveštenik elektronskog sela“, laicima poznatiji po „poznavanju opštila čovekovih produžetaka“, lakonski je prozborio: „Znate li šta ste rekli? Dobro izgleda… To je znak likovne usmerenosti. Vi se odvajate od tih devojaka. Sedite pozadi i gledate. U stvari, svetla su ovde zamračena, ovo treba da bude opipan doživljaj!“

Da, lako je nama sa strane da „voajerišemo“, da uživamo u ulogama one dvojice „mapetovaca“ sa balkona, ali, što bi rekao naš Kancelar (svaka mu se pozlatila) – kad smo svi tako pametni, što se onda ne kandidujemo i proverimo svoj rejting kod građana (opipamo doživljaj) svi mi, tzv. zainteresovani politički posmatrači?! Da, i sam osećam, valjda zato što se namnožilo godina, kako skrećem u politički arhaizam, pa sam sebi, u ponečemu, ličim na već rečenog, pomalo zaboravljenog, ali nikad aktuelnijeg, Makluana koji je, u „Gutenbergovoj galaksiji“, valjda „u retkim trenucima iskrenosti“, priznao da mu je draže „zatvoreno društvo“ po primitivnom uzoru („proizvod govorne, bubanjske i ušne tehnologije“) neko napredovanje tzv. elektronskog doba u kome će se „čitava ljudska porodica zatarabiti u jedno svetsko pleme“. Iako botovi još nisu postojali.

E sad, pošto nemam odgovor niti na jedno pitanje s početka kolumne, a pošto već „reči lete u nebo“, dodajem i ličnu poruku izabranom predsedniku Republike: predlažem mu da, još važećeg, odlikuje ordenom zasluga za narod sa likom Vuka Brankovića (neka mi, laka mu zemlja, oprosti nepravedno prokuženi Branković!) za sve što je učinio da degradira i derogira tu funkciju i da, autoritetom institucije predsednika Republike Srbije, „pokrije“ i abolira dvojicu srpskih potpisnika Briselskog sporazuma. I da odlazeću Njegovu ekselenciju dodatno zakiti naročitom zlatnom kolajnom za besprizorno kukavičko ćutanje nad činjenicom da njegov predsednički kroki krokija platforme o Kosovu, još važeći Kancelar – evo, otpočinje i treća godina od toga datuma – nije udostojio ni da pogleda! Aferim!